Транскрипт интервјуа са академиком Јованом И. Деретићем
Два братска словенска народа Срби и Руси, одувек су имали блиске односе.
Али је било и тренутака када су међусобни интереси били супротстављени.
Пре свега на нивоу појединих политичара што се наравно завршило брзо и као случајни инциденти - став је историчара др Јована Деретића члана руске академије наука и уметности.
Ми смо се просто инстиктивно увек обраћали њима кад смо били у невољи.
А и они су се понекад обраћали нама.
Није било само у једном правцу.
И ми Срби смо доста учинили за Русе. У време када су они били под Монголима, онда једину помоћ су од нас добивали.
И у време деспота Стефана Лазаревића и касније.
Њихове државне институције су биле углавном копија српских државних институција.
Ту је било много повезаног.
Њихово државно право било је Законоправило Светог Саве, и тако даље.
И онда наравно у свим овим ратовима 19 и 20 века ми смо се нашли заједно у истом рову.
И ко је год ишао на Русију он је прво ударао на Србију.
Србија је увек сматрана као мала Русија. И због тога често нападана.
Без обзира какви су односи били на нивоу појединих политичара, али на нивоу народа ти односи су увек били братски.
Све до половине 9 века, истиче др Деретић, Срби и Руси деле заједничку историју, која је и описана у три велика тома.
Захваљујући баш тим добрим односима, заједничкој историји Срби данас, у овом тренутку, немају већег пријатеља од руског народа.
Када је у питању, рецимо, данас ситуација, Русија је земља која не подржава, рецимо, НАТО.
А Србија иде, односно као што сте рекли поједини политичари иду ка томе да (Србија) уђе у НАТО.
Да ли би се, рецимо, тиме покварио неки братски однос?
Ипак сте споменули да се руски и српски народ боље слажу него руски и српски политичари.
Тачно је. То је апсолутно тачно. Овај... Ја мислим да би се покварили ти односи.
Србија уласком у НАТО не би ништа добила, него само изгубила.
Србија уласком у Европску унију не би ништа добила, него само изгубила.
Наш пут је према истоку, а не према западу. И то треба да будемо свесни.
Па ево видите, ко подржава данас Србију у нашем настојању да очувамо колико толико нашу баштину на КиМ?
Русија, нико други. И једина подршка која нам стижена дипломатском пољу.
Па онда и на привредном и на свим осталим. Ми имамо те односе безцаринске зоне, ми имамо... овај...
Они нас подржавају на све могуће начине. Разумете. И не треба то кварити.
Ми са запада немамо ништа, осим окупације, уништења наше националне културе, отимања територија.
Видели сте шта су урадили за Косово и Метохију, какве ултиматуме и каквеуцене су радили.
Само да би нам отели део територије. А немају искрену намеру никад они нас да приме у то њихово друштво.
И ми никад нећемо имати право гласа у том друштву.
Ако нас преме, примиће нас као неку трећеразредну колонију и ништа више.
Ја не могу да схватим, како људи могу да говоре да треба да идемо негде у неку кућу која се руши?
У којој су сви настрадали, сви овај... пукли, сви су банкротирали.
И ми сад, наша тежња треба (да буде) да се одрекнемо дела националне територије да би отишли у ту кућу која се руши.
Ја мислим да ти људи који тако схватају заиста су за Лазу Лазаревића (психијатријска болница).
Предавању и промоцији књига о српској и руској историји до Јована Деретића у Параћину присуство је велики број поштовалаца његовог рада и дела.
Али и оних који су били жељни да сазнају која је то веза која до данас повезује ова два народа.