Исјечак из предавања „Аријевски походи”.
Добар дан. Ја сам Марковић Мирко студент четврте године Пољопривредног факултета и желим да Вам се захвалим што сте дошли и што износите све ове чињенице. И желио би' да питам једну ствар.
С обзиром на наш географски положај у Европи и свијету, на бројне повољности и погодности, а с обзиром на све чињенице које сте нама изнели вечерас.
Зашто наши интелектуалци и бројни историчари негирају све ове податке?
И шта је уствари позадина? Због чега све то не смије да изађе у јавност?
Који је главни проблем тога? Хвала.
[Јован И. Деретић: ]
Главни проблем је Берлински конгрес 1878 године.
Руси су направили глупост у Сан-стефану. И хтели да направе велику Бугарску на
нашу штету, јер су мислили да ће Бугарска бити руска губернија.
Ови европљани нису били вољни да виде ширење Русије на Балкану.
Сазвали су Берлински конгрес да преправе Санстефански уговор.
И преправили су га у корист Србије, јер су Руси били укључили у Бугарску и оне градове и територије које је српска војска ослободила као њихови савезници.
Али нису то они урадили за наше лепе очи.
На истом том конгресу дат је мандат Аустроугарској да окупира Босну и Херцеговину.
А српској делегацији је лепо речено: Ми ћемо преправити Санстефански уговор у вашу корист, признаћемо Србију као европску земљу, а ви од сада нема више да гледате преко Дрине ни преко Дунава, то није ваше. Повуците све књиге Милоша Милојевића. Протерајте Срећковића са Високе школе као професора историје, и не дирајте то, него слушајте шта вам ми кажемо.
Србија није тада имала много алтернативе да ли да прихвати или не прихвати, морала је да прихвати.
Можда су тадашњи српски интелектуалци мислили да ће то бити једна мера привремена, па ћемо поново стати на своје ноге.
Не. То су ови са Запада успели да одрже за трајно.
Прво је Стојан Новаковић који је био министар просвете и председник владе прихватио да изврши ту тај диктат Берлина.
И он је први увео у наше школске програме сеобе Словена, 1882 године. Професора Будимира Срећковића најурио је пре времена у пензију.
А на његово место за професора историје Велике школе поставио свога кума Љубомира Ковачевића, који је по струци био правник, а не историчар.
И наша историографија је отишла наглавачке.
Ту се придружио још један рас-калуђер, који је много волео да иде у Будимпешту и да се забавља са Мађарицама, и у Фрушкој гори присао „критичку историју”.
То је Иларион Руварац.
Све што је било српско, све је то морало на неки начин да се облати, окарактерише као примитивно, фантазије, нетачно.
И онда смо ми од једног старог и славног народа постали никоговићи.
Шака варвара која је дошла некад, не зна се кад, не зна се откуд, не зна се где. Дошла из неких мочвара да уништи римску и јелинску цивилизацију на Балканском полуострву.
Та (интелектуална) струја се ослањала на Запад. Заправо Запад је држао ту струју. Када је основана прва Српска академија наука њен први председник је био католик Јосиф Панчић.
И још доста њих — католика били су њени председници.
И недавно је био ту и...
Овај предпоследњи, који је иначе језуита (Дејан Медаковић).
Овај... Та... Та уидурма се одржала из више разлога.
Прво, они су добивали привилегије. Сви су позивани на Запад.
Држали су нека предавања која никог нису интересовала, али су за то добивали дебеле хонораре. И објављивали су њихове радове. И мазили их.
И онда дођу тако и причају...
Ја сам био у Француској кад је дошао један наш академик...
Верујте ми нисам запамтио име. Мислим да се звао Радончић. ...да одржи
на Сорбони предавање о сеоби Словена. И ја сам био присутан.
Није знао француски, говорио је преко тумача.
О̀нӣ Французи који су дошли по службеној линији да га слушају, нико га није слушао. Пусти будалу нек' лупета.
А ја кажем једноме Французу покрај мене:
Господине, зашто ми доводимо из ових комунистичких земаља ове незналице да нам овде причају глупости?
А он каже: Немој тако колега, они раде наш посао. -Хвала Вам лепо, нисам знао.
Е, то је тако и сад пазите. Ми имамо...
Прва Југославија била је политика незамерања Хрватима и католицима.
Друга Југославија, били су католици комунисти на власти.
И нико ништа није смео ни да говори.
Нека неко помене Србе одма кажу: Ево га, националиста, шовиниста.
У затвор стигне.
Први који је међу њима почео да доводи у сумњу сво њихово знање и њихове методе био је професор Реља Новаковић који је био тада директор историјског института САНУ.
Он је као савестан научник видео — нема нигде доказа, нигде аргумента.
Нема нигде ништа.
На једноме скупу у академији рекао је: Драге колеге, имамо ли ми научно утемељење за ово што предајемо?
Онда су га избацили, направили од њега белу врану.
А онда су послали УДБ-у у његов стан, која је све преврнула, сваки његов папир бацила на под, да виде какву то он саботажу социјализма припрема.
Јадни Реља није смео више ништа да каже.
Све докле није пукла та спона, и док га ја нисам позвао у Америку да дође да
буде промотер моје књиге Западна Србија.
Од тада је Реља скупио мало снаге и почео да пише. То је било тако.
Данас ми имамо у академији исте оне људе који су ушли под Титом.
Ко је ушао у академију под Титом?
Са природних наука улазили су њима блиски људи, али који су били стручњаци.
На пример, не може ништа да им се приговори.
Јер Павле Савић је био уз Тита, али је био и стручњак за атомску физику.
Са друштвених наука ушли су сви политички комесари.
Ниједан политички комесар није остао да није постао академик.
Е, сад, молим вас лепо, долазим ја са овим с чим долазим.
И сад ја требам са њима да нешто разговарам.
Они, људи, знају нешто о историји радничког покрета, о НОБ-у и то је све.
А ја ћу сад њему да причам о антици.
Нема шансе.
Ето зашто је то тако и то стоји још тако.
Јер сад се ми удварамо тој западној Европи, хоћемо да идемо у неку Европу.
И немојте да помињете Србе, ћутите, ћутите.
Како они кажу тако ћемо.
То не може (више). То је готово. Ево...