Како је Свето Билбија дешифровао етрурски језик.

Исечак из предавања „Аријевски походи”.

[Иван Д. Куљанчић:] Само, ако можете, реците студентима пошто њих интересује ко су Расени, расенска уметност.

[Јован И. Деретић: ]

А Расени... Каже се данас обично Етрурци, то је искривљено име од Рашана.

То је једно српско племе које је насељено у Италији на обали Тиренског мора, које је у време Херодота се још звало „Српско море”, баш по њима.

Они су себе звали Рашанима.

Данас је у науци на Западу преовладао Расени, Расани, Расени, Расни.

Значи, само мало разлика у изговору.

Они су дошли са Балкана у Малу Азију, из Мале Азије у Италију.

Врло интересантно да писмо које су они имали док су трајали, док нису били потпуно асимилирани од Римљана.

То је та србица (данашња „ћирилица”), која се налази у Винчи и још на 74 локалитета у Србији, где није било никакве измене ни у једноме слову.

Дословно што је било Расенско, односно Етрурско, то је било овде на овим просторима. И то је било... био велики добитак за нас.

Јер смо врло лакше могли да одредимо тачну вредност свакога слова.

Јер смо знали (бројевну) вредност етрурских слова.

Узгред да вам напоменем да је етрурске натписе први дешифровао Светислав Билбија. Он је живео у Америци и умро је у Америци, објавио је две књиге.

Светислав Билбија је био теолог по по школству.

Живео је у Италији, научио је италијански, знао је латински знао је старогрчки, знао је старословенски, знао је руски знао је енглески.

И био је наоружан као лингвиста.

После објављивања првог тома Историје Срба, који сам ја објавио у Француској 1975 године.

Он је видео књигу, у тој књизи има порекло, објашњено порекло Етрураца.

Он се мени обратио са молбом да му помогнем, он би покушо да дешифрује етрурски.

Ја сам му рек'о: „Свето ја не могу да ти много помогнем. Јер један пас не може да јури пет зечева. Немам ни времена ни енергије да се ја тим бавим.

Ја ћу ти лиферовати информације, а ти почни, па што урадиш твоје је.”

Тако је и било.

Ја сам њему излиферовао литературу и нисам баш био убеђен да ће успети.

Не лези враже.

После кратког времена он мене бомбардује копијама како осваја терен, слово по слово реч по реч, текст по текст. Прочита, богами, Свето све.

Кад је он објавио прву књигу... тих својих налаза дешифровања етрурског.

Овде нико није о томе смео ништа да каже.

Једино је „Православље” на пола странице објавило приказ те књиге.

А онда је наша „учена” интелигенција у Београду седећи у кафанама, узму новине, окрену наопако и каже им онај други:

„Шта то радиш?” -„Па читам етрурски”.

Знате, да би се ругали са Библијиним... Билбијиним дешифровањем.

Први који су дали њему подршку били су швајцарски етрусколози, који су у свом научном часопису објавили његове радове и прихватили.

После њих су Италијани, на челу са чувеним професором (Масимом) Палотином.

Када су Италијани рекли: „Да, то је то.”

Није више било приче. Није више имао ко да оспорава.

Али овде наша академија наука и универзитети још увек оспоравају и још увек оспоравају.

То је тако код нас.