Јован И. Деретић
Транскрипт:
[Иван Д. Куљанчић: ]
Изволите.
[Гледалац: ]
Ја бих имао једно питање за оба ова наша предавача.
Наиме, ја сам читао књигу „Од кога смо постали”.
А то је један руски аутор, Ернст.
Не знам, заборавио сам презиме.
У тој књизи има неких ствари које се савршено слажу са овим неким вашим ставовима, а има и нешто што је доста противречно.
Наиме, он тврди...
Он је иначе лекар офтамолог и на основу неких истраживања је закључио да су сви народи настали од тибетанског народа.
И поделио је не само на четри расе — читаво човечанство, него на једно пар десетина раса.
Но, углавном овај... каже да су ови наши... наш српски народ овде на Балкану настао од како је он назвао динарске расе, која је дошла овај... са Тибета.
Значи преко Индије, преко северног дела Ирана.
И то је оно што је мало противречно са овим неким Вашим тврдњама.
Али међутим, оно што он даље тврди да је мешањем те расе са скандинавским народима настао руски народ.
И да су са друге стране од те расе настали буквално велика већина ових западних народа.
Тако да ме чисто интересује да ли сте дошли у контакт са том књигом и шта мислите о тој тези?
[Јован И. Деретић: ]
-Ја сам чуо за тог руског аутора (рус. „Эрнст Мулдашев”)..
Иначе, пратим све што су Руси писали и што пишу.
До бољшевичке револуције било је врло јаких научних дела и истраживача.
А од бољшевичке револуције на овамо, то је преписивачка школа.
Не може се друкчије назвати. Руси сада највише пишу о Атлантиди.
Атлантиди, Атланти-Словени, Славијани-Атланти... Људи, ја не могу да то разумем.
О Атлантиди нема података. Ја никад и нигде нисам ни поменуо Атлантиду.
На основу чега? На основу две приче.
Једна код Платона и једна код Диодора са Сицилије, који је чак и лоцирао, био је прецизнији од Платона.
Нешто је постојало, нешто је било. О томе су ето и антички писци говорили.
Али ми данас са научне тачке гледишта не можемо о томе писати, ни говорити.
Јер ја не могу да схватим да неко пише из маште и то продаје као неки научни опус.
Писање о Атлантиди је за мене једна обмана, шала, илити збијање шале са људима.
Друга ствар.
Постоји то (теза о досељавању из Индије) од од осамн'естог века на овамо, нарочито у деветн'естом веку, када су Британци окупирали Индију.
И дошли у контакт са ведском књижевности и језиком и свим оним мудростима и оним знањима.
[Конкретно: Sir William Jones 1746 – 1794].
И одма су видели да тај језик има везе са једним језиком у Европи.
А то је српски.
Е, није им баш ишло у прилог да то они тако и прикажу.
И онда је настао мит о некаквим прародитељима беле расе и свих раса о Индоевропљанима.
Само у почетку то нису били Индоевропљани, него Индогерматни.
За цео један век руски писци су писали дела о Индоерманима.
Па онда тек после Хитлерове авантуре променили су, сад више нису Индогермани, него су проширили (на) Индоевропљни.
Писали су граматике индоевропског језика. Писали су речнике индоевропског језика. Писали су целу литературу.
Све то што су писали не стоји ни на чему.
Узму пар српских речи и онда их нађу у другим језицима.
Имате у британском... савременом енглеском језику имате 30% речи које су српског порекла.
Није тешко наћи у енглеском језику једну српску реч.
[Погледајте књигу Dream dremati од Дејана Ђуричића.]
Разумете.
Од онога класичног „седи доле” (sit down), па до до коња (хорс -бог у облику коња), до куће, до дома, до поља (ледина), до шта год 'оћете.
Е, исто то имате и у француском и у немачком и у сваком.
Шта је у питању код Ру̑са̄? Ја сам недавно, ево сад пре пар дана, добио књигу Олега Трубачова, Етногенеза Словена и први словенски... словенска прапостојбина.
Колико је мени познато умро је тај човек пре пар година (2002 године).
Колико је мени познато био је водећи руски лингвиста светског гласа.
Људи, ја кад сам ону његову књигу погледао ја сам се згрануо.
Он не зна ништа.
Разумете.
У науци не могу да буду две истине, има само једна доказана истина.
А око њега има пет истина.
И он лута где су били Словени, час Подунавље, час тамо негде, час овде, час онде...
Каже: „Илири су прошли кроз Венете идући од Балтичког мора према Јадрану.”
Па Илири нису никакви досељеници, Илри су аутохтони народ и аутохтоно име на овоме простору.
А онда даље. То лутање и тражење прапостојбине такозваних Индоевропљана.
Па су лансирали више теорија.
Те Сибир, те Памир, те Панџаб, те Иран, те овде, те онде.
Једно време су се сви 'ватали за Памир.
Па кад су видели да је тај предео тамо био под ледом и да ту нема услова за развој једнога бројног народа, а још мање има у̏сло̄ва̄ да тај народ ту буде напредан, цивилизован итд. Онда су оставили Памир.
Па онда су измишљали неке приче, луде приче, где су били ти Индоевропљани.
И та прича тече даље.
Разумете.
Овај... Ја користим ову прилику да одговорим једноме господину овде.
Прошли пут је рекао за мене да сам ја верник, да ја верујем у оно што говорим.
Ја верујем у оно што говорим, то је тачно.
Али, верник је онај који верује а не проверава.
Који не тражи доказе. А неверник је онај који тражи доказе, који хоће проверу.
Па, ако се икад родио неки неверник то сам ја.
Код мене нема веровања. Нисам ја веровао ни једном ауторитету.
Ни једном имену. Ни једном малом Богу, кога су као таквога поставили.
Ја сам хтео доказе. И трагао за доказима.
И код мене нема веровања, код мене има само једно правило: Hic Rhodus, hic salta! Скочи ако можеш.
Ако не можеш ћути.
А овај...
Овде су код нас поставили неке ауторитете и када се почне нека интелектуална дискусија, онда се иде до тог ауторитета.
Кад се цитира тај ауторитет нема даље дискусије.
Крај приче.
А ти ауторитети стоје као неки... граничници око нас.
Неко је те изабрао као ауторитете и само се до њих може, не сме даље.
Наука не сме да иде преко тог граничника, само до тог граничника.
И онда је то једно својеврсно ограничење људског ума.
А да не кажем: Наука не почива на вери.
Никаквој вери.
Научник проверава, истражује, трага.
Па кад нађе доказ, кад нађе аргумент, кад он сложи да је два и два четири, онда каже: Два и два су четири.
А не два и два — пет, јер је рек'о тамо неки наш ауторитет.
Два и два су три, рекао је неки тамо Шваба у 19 веку.
То је чувени ауторитет, Боже мој...
Код њега су тамо дипломорали не знам који и тако даље.
Или: Мој професор је чувени ауторитет, па да то постоји он би то знао.
А пошто он то не зна, то не може да постоји.
То је отприлике правило понашања међу нама и међу нашом интелигенцијом.
Разумете.
Ја кад сам почео да истражујем, ја сам био такав неверни Тома да сам једноставно све ставио на страну.
Дај да видим ја шта ту има.
О чему тај прича? На чему се темељи његова прича? Чиме он доказује своју причу? Ја сам рекао прошли пут: Ја ћу написати дело од хиљаду страница и документовати сваку реченицу.
Е то је наука.
И онда ја кад изиђем са тим делом ја кажем: Читајте ако 'оћете, верујте ил' не верујте, мени је свеједно.
Разумете.
То значи ваш степен интелигенције и могућности схватања ствари и упоређивања.
А не да се ви ослањате на неко име, ауторитет и тако даље.
Е сад, ово што се тиче са Аријевцима, вечерашње предавање, ја би' само допунио и ово: Име санскрит, назив за тај аријевски језик ведски је вештачки, измишљено, од једнога Немца, Бопа (Франца).
Као што је измишљено и појам hellinistic, хелинистички период.
То је исто немачки писац и историчар Густав Дројзен (нем. „Johann Gustav Droysen”) први измислио појам да обележи епоху Алексанрда Великог и после њега.
Јер да би то подвео под грчку фирму.
Разумете.
Има таквих појмова колико год 'оћете.
Они су тога се напунили. И онда један...
Мени каже секретар удружења књижевника Србије, каже: „Господине Деретићу, знате, Немци имају све то урађено.
Све обрађено. И онда кад' само треба они изваде из фиоке и кажу: То је то.”
А ја кажем њима: „Дивно! Само што мени ништа не показаше.
Не извукоше ни из једне фиоке ама баш ништа.”
Разумете.
Него где год сам овај наишао на њихову литературу... То је бре за српдњу.
А ово за Русе савремене.
Они се траже. Они траже...
Они би хтели нешто да говоре.
Они би хтели да се укрцају у задњи вагон српске историјске школе. То вам искрено кажем.
Док сам ја био у иностранству долазили су њихови новинари, ку̏пили (=сакупљали) од мене сваки чланак и све што сам објавио.
И носили, знате. И сад има ту комплекс.
Морам да вам кажем то отворено. Руси имају према Србима комплекс.
Нигде у руским делима нећете наћи помен Срба.
Кад (погледаш)... Славијани, Славијани, па на Балкану „Балгари” (=ру. Болгары ).
Али „Балгари”, богами, су само Славијани толико колико су Срби, а не више. Знате.
И сад, они би хтели да буду мајка Русија, матушка Русија.
Ја сам то врло лепо наместио на енглеском језику кад сам их назвао stepmother.
А ко зна енглески зна шта значи stepmother (маћеха).
А они су mother из степе.
Разумете.
Они имају тај комплекс И сад траже хлеба преко погаче.
Кад сам ја објавио први пут теорију, један велики чланак, уствари једну студију о Подунављу као колевци европске културе и цивилизације, Руси су то одма дошли да однесу.
И после почињу као кроза зубе: Па да, па Подунавље, па јест било је Словена ту. Па, неки Славијани.
Они сада ову винчанску србицу која се налази на 74 локалитета у Србији називају прото-руским писмом!
Нема Срба. Е, ту се не слажемо.
И ту је тај њихов комплекс, док га они не излече...
Ја сам то дефинисао овако: Господо Руси, ви сте Срби.
А то доказује ваш највећи историчар Сергеј Соловјев.
Који каже: У средњем веку у Русији су биле две врсте племена, који су се звали Расима и Србима.
Нарочито о̀нӣ на Волги и на истоку, претежно Србима.
А ми знамо да су Срби. Е, сад, њима се то не свиђа.
Ја сам то овако дефинисао.
Ако ви нисте Срби, нисте ви деца Србије.
А прочитајте Нестора Кијевског, он вам то доказује (да сте Срби из Подунавља).
Ако ви нисте Срби, онда ви сте степски варвари.
Тиква без корена.
Ви немате никакве везе са античким светом, ни античком културом.
А ако сте Срби, е, онда сте ви један стари културни народ, онај који је обликовао културу Европе и Азије.
Па ви бирајте шта вам се свиђа.
Да ли ћете ви бити „stepmother”, или ћете бити нешто друго.
То је што се тиче Ру̑са̄.
Ја морам да вам кажем да сам изненађен незнањем њихових научника.
Узмем да погледам некога (Виктора) Истрина, „Историја писма”, а он преписао од једног Американца.
Ма дословно преписао од једнога професора из Чикага!
Кажем ја: Шта је ово, преписивачка школа? Где је њихово, где је њихов оригинални стваралачки рад.
Или само преписују туђе... туђе радове.
А узмите енциклопедију совјетску „большая энциклопедия”, па погледајте молим вас.
Историја Албанаца три и по странице.
Историја Срба пола странице.
То вам све говори.
[Слободан Филиповић: ]
Јел' се ради о Мулдашеву?
[Гледалац:]
-Јесте, јесте. Ернст...
[Слободан Филиповић: ]
Мулдашов?
[Гледалац:]
Да. „Од кога смо постали”, књига се тако зове.
[Слободан Филиповић: ]
-Читао сам, али то није научна књига, он је човек као лекар био у експедицији.
[Гледалац:]
Да.
[Слободан Филиповић: ]
-И он је говорио о неким знањима која постоје на Тибету и користи нека искуства екстрасенса, али то није релевантно.
[Гледалац:]
Знам, али независно од тога.
Значи на основу тих пручавања, које је као офтамолог урадио.
На основу тих проучавања је поделио те народе у те расе и...
Значи ово што сам рекао је независно од те приче...
[Слободан Филиповић: ]
-Он је поделио народе не у расе, него је поделио...
Каже да смо ми седма генерација, шеста... Пета.
Он говори о неким другим знањима која већ постоје, али је код екстрасенса.
Али то су ствари које наука не користи.
Тако да... Чит'о сам Мулдашова. Има интересантних ствари, али овај... али у целини, овако узевши, морало би се проверити.