То са науком нема никакве везе.
Нека они мени кажу, дају податак једнога савременика, који је описао сеобе Словена,
који је описао било коју битку тих Словена са староседеоцима.
И нека ми покажу било који споменик тих старих Илира, Трачана и Дачана на коме пише неко име које није српско.
У Енциклопедији Британици имате податак о Никити из Ремезијане.
Никита из Ремезијане био је владика који је завладичен 366 године.
Он је... Ремезијана, то је Бела Паланка данас.
За њега се каже да је написао шест књига из хишћанске тематике, на трачком језику.
Али тих шест књига су сакривене, ми не можемо нигде до њих да дођемо.
Да су оне биле написане на неком језику који није српски ја мислим да би нам по целом свету то подносили под нос.
А у Британици стоји и ово: да је Никита као велики музичар и песник подигао духовну музику на виши степен код Срба. А он је био у Ремезијани. Е, ту смо сада где смо. Што се тиче данашњег стања.
Српска историјска школа је научно завршила посао, победила.
Доказала да смо ми били жртва једне завере и једне обмане и од које морамо да се ослободимо.
Има ту још велики број кадрова у нашим... просветним и културним институцијама који бране ту стару тезу, што дикла навикла, из више разлога.
Неки зато што је он добио диплому код неког тамо професора, који га је тако учио.
Неки зато да се не би замерао.
Неки зато што је то још увек мода која се подржава са Запада.
Неки зато што једноставно немају мозга и не могу да схвате и неће да схвате, неће да се труде.
То ће да потраје још неко време, не дуго. Јер то не може више дуго да опстане.
Истина кад се један пут открије не може се више сакрити.
А та истина, она почива: на стотине доказа, писаца, аргумената, артефаката.
Нема против ње нигде ни једнога доказа против.
Нема ни једне чињенице против. Ни археолошке, ни писане, ни лингвистичке, ни никакве.
Апсолутно никакве.
Ми на једној страни имамо тотално речено све, на другој немамо ништа.
Ал' ова страна која нема ништа, она још увек се држи као нека кула од карата.
Још увек они причају тамо о неким државицама, о неким жупанима и неким кнезовима у Србији пре Немањића.
А Србија пре Немањића била је већа од оне у време Немањића.
Било је у старој историји, у античкој, било је чак и у раном средњем веку.
Што се тако радило и ради и има више разлога.
Прво. Ватикан је хтео да ојача пропагандно Хрвате и Шиптаре, јер међу Шиптарима има 10% католика, наспрам Срба.
Па су правили приче које су професори из Берлина, Беча ширили даље.
Те приче су познате као такозвана нордијска историјска школа, која се супротставља српској историјској школи.
А да би српску историјску школу уништили... Уништили су је путем силе, политике.
Стојан Новаковић је узео на себе да спроведе одлуке Берлинског конгреса и онда је послао Пантелију Срећковића професора историје на Високој школи у Београду у пензију пре времена.
А на његово место довео свога кума Љубомира Ковачевића који је по струци био правник.
Милоша Милојевића протерали су чак у Лесковац. Све његове књиге запленили.
Јован Рајић није никад доживео друго издање.
А Гроф Ђорђе Бранковић није никад ни издат, остао је у рукопису.
Онда имамо ми ту још низ таквих случајева.
Све... Сви родослови средњовековни, српски, који се налазе по разним манастирима, сви су на неки начин склањани и омаловажавани.
Као да они уопште нису ни постојали.
Све се свело на то да се понавља папагајски како је Константин Порфирогенит, византијски цар из половине X века, једини извор за историју Срба, па ево како каже овај... онај... будаласти (Радивој) Радић: „и за све Словене и све европске народе”. А код „њега” („Порфирогенита”) се говори само о Хрватима и мало о Србима.
А тај спис настао је овако.
Дубровчанин Марво Орбини иначе католички прелат, врло поштен човек и писац и врло стручан историчар.
Објавио је књигу „краљевство Словена” 1601 године у Италији, на италијанском.
У том његовом делу лавовски део, припада Србима, Хрвата једва има помена.
Онда су се побунили хрватски фратри у Ватикану да је Орбини, иако католички свештеник, величао шизматике Србе, а њима католицима није оставио чак ни мрве.
Ватикан је Орбинија казнио, изопштио га из цркве, избацио га из свештеничког реда, а његово дело забранио.
Као одговор на Орбинијево дело појавио се један спис 1611 године под насловом: „О народима”.
И тај спис је закачен за име Константина Порфирогенита.
Константин Порфирогенит, византијски цар, није био историчар.
Он је оставио два списа свом сину.
Један о церемонијама на двору, и други о административној подели царевине, уређењу.
Нити је био историчар, нит' се бавио историјом, нити је он писао историју.
Е, они су написали тај спис историјски „О народима” и закачили за његово име, веле: „Проћи ће тако”.
Као да је то један податак.
У том спису нема ни једне реченице историјски тачне.
Ту су писали људи који нису били историчари, по неком чувењу, по некој причи како им се то допадало.
Разумете.
И направили једну папазјанију. То је апсолутно било тешко доказати шта је то и откуд то потиче.
Тамо су помешани личности, догађаји по два века прескакано.
Такве ствари да је то просто... неке небулозе.
Али тај спис је проглашен за један једини историјски извор за нашу историју.
И нема ни једног професора ни данас још на Београдском универзитету који се не позива на „Константина Порфирогенита”.
Када то видите онда вам се смучи.
Видите једну научну беду. Једно тотално незнање.
Једно фундаментално непоштење према својим ученицима, студентима и према народу из кога потичу.
КРАЈ ДРУГОГ ДЕЛА