ЗАБРАЊЕНА ИСТОРИЈА СРБА Др Јован Деретић - Други део
Овде смо мирни.
[НАСЛОВ КЊИГЕ:] Вера Вучковачки-Савић: Енциклопедијски речник индијске митологије и религија.
Шта је то?
Ахил.
Аха, Ахил.
А погледајте шта има на његовој одежди.
Шта је ово? Змија?
Четри С.
Где?
Четри С, ево га.
Одакле Вам је ова фотографија?
То је са једне вазе, античке.
Где сте је пронашли?
У Грчкој. Заправо ваза је пореклом из Италије, а не из Грчке.
Први историјски подаци о имену: Србин?
Ми имамо античке писце који помињу Србе свуда по Европи. А онда имамо најстарији помен српског имена који је нађен записан.
Он потиче из Асирије из 19 века пре Христа. Према читању британског археолога и оријенталисте Арчибалда Сајса — чувени оријенталиста 19 века, запис је на клинастом писму, он је то прочитао овако: „Ур Нина сар Сербула”, што значи: „Ур” код Срба је стари назив за господара.
Тај „ур” задржао се код Мађара за господина и господара. То је наш стари назив.
„Ур Нина” — то је Нино Белов (=Неброд), који је био вођа првог аријевског похода на исток.
А „сар” значи: цар.
Јер ови (Сумери) нису имали сигурно „ц” у свом језику, па је врло чест случај да се на истоку у Месопотамији и у Египту „цар” назива и пише као „сар” или „шар”.
Од тога је и настало „шах”, које је задржано у Ирану.
„Ур Нина сар Сербула”, ово „Сербула” ја нисам сигуран, јер не познајем граматику језика на коме је то писано.
То је или Србије или Срба.
У овоме случају нашеме готово је потпуно свеједно да ли се ради: цар Срба или цар Србије.
То је први... То је први писани помен српског имена.
Први писани помен имена Нина Беловог (старо грч. „Νίνος του Βηλον”), Неброда, и прва титула... први помен титуле цара.
А и први помен писани: Ур.
Ми од тог Ур... То се односило на господаре, на владаре.
Ми од тог Ур имамо у периоду Немањића: сваки се звао Урош.
А то је та титула. То је у томе смислу та титула и настала.
Код нас Срба до Берлинског конгреса било је знања и људи су нешто више знали, везали.
На пример овако, ако узмете Јована Рајића или Ђорђа Бранковића, ти људи су знали да смо ми један стари антички народ, који је на овим просторима аутохтон.
Онда од Берлинског конгреса све се мења. Све се окреће наглавачке.
И тада долази прича о сеобама Словена. Нама се прекида нит са нашом прошлошћу.
Ми постајемо тиква без корена, нека дружина варварска, која је дошла ту негде у некоме веку не зна се тачно како, ни када. И што је најгоре. Ми смо дошли у туђу земљу, као рушиоци.
Тако смо представљени по тој новој верзији историје.
А ови други народи наши — около нас су наравно стари, староседеоци.
Ту су Грци, па су у те староседеоце убацили и Албанце.
Албанци, који су дошли у Србију и на Балкан 1043 године, које је довео са Сицилије византијски војсковођа Ђорђе Манијак.
Они се сада убрајају у неке староседеоце, неке античке народе.
Заправо. Шта се тиме хтело постићи?
Хтело се постићи да се одузме Србима историјско право на територије на којима живе.
И да се то историјско право припише једном другом народу. У овом случају Шиптарима.
На основу те тезе они су добили државу Албанију. '13 године, после Балканских ратова.
Када су тадашње европске силе западне Европе хтеле да спрече излаз Србије на море.
Разлог стварања независне Албаније је овај:
Прво, Аустроугарска је хтела због тог малог процента католика међу њима да направи неку католичку Албанију, која ће јој послужити као ослонац за продор према Солуну. Такозвани Drang nach Osten (Продор на исток).
А други разлог је да се спречи Србији излазак на море. То су два разлога стварања Албаније.
Та Албанија је створена потпуно на српској историјској територији.
То је стари српски Епир и Поморје. Епир је сматран делом античке Илирије.
А Срби су све до 19 века... Синоним за Србе било је Илири.
У Бечу постојала је српска канцеларија, званична. И та канцеларија се звала „Илирска канцеларија”.
Тек од половине 19 века ствара се мит, прича, како су Шиптари потомци старих Илира, староседеоци.
А ми досељеници у њихову земљу. Окрећу се чињенице и историја наглавачке.
Ја ћу вам овде показати копију неколико страница из књиге Плинија Старијег, трећа књига, поглавље 22, 23, 26, где он 12 године после Христа приказује регрутски списак.
Попис по братствима, по племенима за регрутовање у римске легије.
И пре тога, 9 године је завршен рат између побуњених српских племена и Римљана.
Завршен је компромисом између Тиберијуса и Бата.
По том компромису Срби су признали римску власт, а римљани за узврат дали им римско грађанско право.
То је била велика привилегија.
Али имали су обавезу да служе као нови римски грађани у легијама и због тога је направљен овај регрутски списак.
Цео регрутски списак није сачуван, али је сачуван један део код Плинија тог регрутског списка.
И ми овде видимо овако: Сарбеати.
То су... неко братство или...