Обадве књиге су забрањене биле у тадашњој Југославији. Иако је то античка историја.
Па су заплењивали свакоме ко би случајно прошверцовао и унео унутра.
Долазила је милиција да заплени те књиге. Онда ја сам наставио са радом.
И кад сам отиш'о за Америку отишао сам као новинар да будем уредник американског „Србобрана”.
И био сам неко време, па сам после отишао на другу страну. Али тај мој долазак у Америку имао је и други значај.
Ја сам морао да прикажем шта сам ја урадио на интелектуалном пољу.
Да бих добио квоту, интелектуалну визу, као новинар.
И онда наравно то је остало у њиховим архивама, они то шаљу неким универзитетима на оцену, јер они сами то не могу да оцене.
И онда су остали трагови тих мојих радова.
После је то био повод што су ме позвали да прођем једну процедуру да би' докторирао.
Моје прве две књиге су биле тај материјал.
У Америци сам наставио да истражујем, имао сам још боље услове него у Европи.
Јер Америка има одличне библиотеке и све што имају је доступно. Ништа не крију.
Ја сам консултовао такозване раритете.
То су уникати књиге, које сам морао да листам у белим рукавицама, памучним.
Под надзором једнога чувара. Али ја сам их добио да могу да их читам.
То ми је дало велики полет.
Ту су огромне...
На пример Лајбрари оф Конгрес је једна од најбогатијих на свету. Сигурно најбогатија.
А има и других које су врло, врло богате. Јер они су куповали колекције књига по целоме свету и сврставали по језицима, по спратовима и тако.
Све је било доступно. Ја сам ту завршио... моје главно дело.
То је: Серби народ и раса - Нова вулгата, које се темељи на Светом писму.
И које је заиста нешто што има сасвим друкчији значај, него било која обична књига.
Мени није згодно да ја говорим о томе јер се ради о мени.
Али ја сам нашао у Америци Бохардуса (Самуил Бошар), који је сматран за врхунца познавања библијске етнографије.
Највећи стручњак свих времена за библијску етнографију.
Ја сам отишао један корак даље од Бохардуса и завршио потпуно циклус библијске етнографије.
Та књига, коју сам ја после донео овде и помовисао, кад сам дошао... кад сам се вратио у Србију.
Она стоји као један усамљени споменик, где нико од мојих критичара не усуђује се чак ни име да јој помене.
Ни име те књиге не помињу, а камоли да могу да је критикују.
Ту сам у Америци објавио још Западна Србија и припремио материјал за оно што је касније објављено Срби и Арбанаси.
Та књига Срби и Арбанаси која је недавно изишла; друго издање, проширено; углавном се темељи на англо-саксонској литератури.
И она је такође један уникат, по материјалу, доказу.
Ту нема пропаганде, изнете су чињенице, па нека свак' размишља како хоће.
И нек' упоређује. Овде сам још једну књигу објавио. Објавио сам једну малу Арбанаси у Србији '99 године.
То је један извод, извод из ове књиге која је после дошла. И све скупа... Објавио сам и Античку Србију.
Античка Србија је спој Срби народ и раса и додато је из Западне Србије: династије.
Тако да сам направио спој до Немањића. Хронолошли спој до Немањића.
Јер код нас је оваква ситуација: Од Немање нешто и знају. Пре Немање ништа не знају.
Не зна ни један професор универзитета у Србији данас, ако није самном разговарао, не зна ни један где је била престоница Србије пре Немањића.
То је уникат, то је срамота. Национална срамота.
Питајте било кога од њих: „Где је био главни град Србије пре Немањића?”
Нико не зна.
Где је био?
Скадар. Разумете.
Скадар је био више од 1000 година престоница Србије.
Они појма нису имали, нити га имају.
Зато што је период од пре Немањића код нас био не потиснут, него малтене забрањен.
Јер на историјском делу пре Немањића темељи се српско историјско право.
Од Немањића нема тог права, оно не важи.
Не важи утолико што Немањићи нису ништа проширили, нити су ишта изменили.
Пре Немањића, рецимо царство Оштривојевића било је веће од Душановог царства.
Али то су потрпали и сакрили.
Ја сам објавио једну мапу у мојој овој књизи „Срби и Арбанаси”, а то је мапа британско-америчко-индијска.
Европа 814 године у време смрти Карла Великог.
Онда је Србија била од негде од (реке) Крке на западу и обухватала чак Пелопонез.
О тој Србији овде се није знало ништа. Овде су причали о неким жупанима, кнезовима.
Било је на стотине жупана и кнезова по целој српској територији.
Ал' нико није поменуо ко је био владар те државе, где је била њена престоница, нити ишта.
Нити су знали њене границе, нити ишта.
Да кажемо само за гледаоце да у оквиру књиге постоји и карта која то доказује, из оног времена.
Додата је. У књизи је карта у боји, оригинал, онаква какву су је они направили. Разумете.
Ја сам проверавао према историјским подацима ту карту. Гарантујем да је тачна.
Да су је људи направили сасвим поштено и тачно. Разумете. Е сад, код нас су правили мапе Немањине државе.
Наравно после Берлинског конгреса те мапе су правили. Па онда разне државе Немањића.
Чак Душаново царство је смањено отприлике на половину.
Узмите мапу холандску из XV-ог века Душановог царства и упоредите холандску мапу са мапом Станоја Станојевића и Стојана Новаковића и (Владимира) Ћоровића.
Она је мања... ова је наша мања за отприлике тачно за половину.
Тако да су поставили границу на Дрини према диктату из Берлинског конгреса.
А граница Душановог царства била је на Крки. Знате.
Е, имате цео низ тих лажних историја. Сада форсирају историју Владимира Ћоровића.
Издали су је, продају је тамо по киосцима. То је... То није историја, то је фалсификат.
Ту има појединих делова о појединим владарима који су тачни.
Али целина је фалсификат. То је подвала, превара, знате.