ЗАБРАЊЕНА ИСТОРИЈА СРБА Др Јован Деретић - Први део
Ево овако.
Ја сам и као средњошколац дошао у сукоб сам са собом.
Прво. Ја сам пореклом из једног места крај Требиња, где је наша породична кућа од памтивека на том месту.
И где је све говорило о некој старини и антици.
У свакоме врту кад би закопао, нашао би по неки сломљени ћуп или неку грнчарију.
Отац ми је рано умро и ја питам стрица: „Стрико шта је ово?”
А он мени каже: „Ма сине, ово су старине. Ово може бит' старије чак од римског времена.”
-„Како старије од римског времена кад смо се ми доселили ту, у време сеобе Словена у седмом веку.”
А он мени каже: „Сине немој да будеш будала, да верујеш у којекакве глупости.
Нико се овде није доселио, ни одселио. У овим планинама динарским, шта је ко био то је и остао.
И... А ово што они причају, а то је исто као оно (титоистичко приповедање о): седам офанзива.”
Ја одем с тим даље кроз школу и што сам даље одмицао све више сам увиђао да ствар не стоји како ваља.
Нисам имао могућности да докажем било шта.
Јер у Србији није било литературе, античких писаца, стручне литературе.
Нема је ни данас. Ево пре пар дана био сам у народној библиотеци Србије. Тражио сам Плинија старијег.
Народна библиотека Србије нема Плинија старијег. Један од главних римских писаца.
Па сам онда проверавао, па немају ни Диона Касијуса.
Немају ни Михајла Аталиота, немају ни Бохардуса (фр. Samuel Bochart).
Немају ни Квинта Куртиса (лат. Quintus Curtius Rufus), немају ништа.
Значи да је то све склоњено.
Онда овде, наши студенти и професори нису имали могућности за неки озбиљнији научни рад.
То је све се свело на нека преписивања, на нека препричавања.
На нешто што би се слободно могло окарактерисати: кафанске приче.
Озбиљног научног рада није било, нити га је могло бити.
Ја сам био студент на Природно-математичком (факултету).
Нисам хтео да идем на историју, јер сам видео да ћу доћи у сукоб, да ја нећу моћи положити ни један испит.
И онда ми се све смучило. Спаковао сам кофере, напустио факултет и отишао за Париз.
Које је то године било?
Шездесет треће.
Нови свет, нове тешкоће. Требало је прво савладати језик. Требало је обезбедити неку егзистенцију.
Ја сам на брзину учио француски и уписао се на вишу техничку (школу).
Јер само техника и медицина су вределе за нас у иностранству, све друго није вредело ништа.
И кад сам завршио вишу техничку (школу), у рангу погонског инжењера, онда сам се уписао на историју, да је студирам вандредно.
Обезбедио сам себи егзистенцију, могућност да могу да путујем, да истражујем, да радим.
Мени диплома историје није значила ништа. Никакве употребе није било за њу.
Али сам хтео само да се упознам са системима, литературом, начином предавања, гледања и тако даље.
И то ми је пошло за руком.
Главна тема били су антички писци. Али, сви антички писци нису преведени ни на један савремени језик.
Чак ни на француски и енглески. И ја сам савладао француски, а онда и енглески.
Али није било довољно.
Морао сам да идем на курс латинског језика и старогрчког, да бих могао да читам све античке писце.
Када сам решио тај проблем језика после егзистенције, није више било препреке.
И како сам којег античког писца студирао тако су се видици отварали.
Сваки од античких писаца је дао податке за Србе и за српску историју. Сваки!
Код сваког од њих има помена, има материјала о Србима. И онда је дошла дилема. Шта да радим?
Оно што сам ја знао и што сам ја истраживао, није било признато ни на једном факултету, ни у једној школи у свету.
Призната је била она званична историографија, која је била на снази у Југославији.
А моје знање било је сушта супротност тога.
Ја сам дошао '72-ге године овде и донео пун кофер докумената и понудио Српској академији наука.
Они су једва чекали да ме се отарасе, да ми виде леђа.
И ја сам отишао и нисам више с њима имао никакве везе.
Видео сам да ту нема ништа. А помог'о ми је и покојни професор Милан Будимир.
Милан Будимир... био је једини од... од њих који је био стручњак за класичну филологију.
И он ми је лично рекао, кад је сазнао да сам дошао и шта сам донео.
Био је старији човек, ослепео.
И рекао ми је овако: „Сине. Овде нема науке. Окрени се, иди, и настави. Немој да станеш. Молим те.
На њих се не осврћи, нити узимај у обзир шта ти они кажу.”
Ја сам тако и урадио.
И био сам дуго времена док је био жив покојни професор Будимир с њим у вези.
Обично сам га звао телефоном, па смо разговарали телефоном.
Једном приликом он мене пита: „Сине, докле си дошао са првим писаним поменима српског имена, Срба?”
А ја сам тада баш био завршио истражвање Египта. Старог Египта.
И ја кажем: „Господине професоре, XIII-ти век (пне.) у Египту, у Луксору и Карнаку имају споменици на којима се помињу Срби.”
А он каже: „Е браво! Алај си сине ти загазио у дубоке воде.„”
А ја кажем: „Господине порфесоре, је л' то значи да ћу се и утопити?”
А он каже: „Само гази напред! У овој жабокречини овде не може се човек ни утопити.”
Прве радове... кад сам се одлучио да пишем књиге, јер цео тај мој труд није имао никаквог смисла, ако ја нешто не објавим и не оставим нешто записано.
И онда сам се одлучио да пишем. Нисам имао могућности да нађем издавача.
Ја сам понудио... Девет издавача сам понудио у тадашњој Србији.
Ниједан од тих издавача није ми затражио рукопис да види.
Свих девет је одбило понуду, без да виде рукопис.
Што је значило: забрана. Знате.
Ја сам објавио у Ници први том историје Срба '75-те (године) и '77-ме г. други том.