Предавање др Јована И. Деретића.
Предавања одржана у Бистрици (старо име за Нови Сад) 06.04.2005.
ТРАНСКРИПТ:
[Јован И. Деретић: ]
Добро вече! Ево нас поново.
Хајде саћемо мало да видимо неке илустрације од прошлог предавања, јер техника није радила. Можете ви да кренете са овим илустрацијама.
[Иван Д. Куљанчић: ] Неће без CD-а. Деретић 1, то је било. Е, то, Деретић 1.
[Јован И. Деретић: ]
-Е, на овој слици овде имате... У десном углу имате мач из Подунавља.
То је врло старо. То је негде тамо трећи миленијум пне.
Видите да је форма мача врло интересантна, јер та форма мача је касније окарактерисана и као средоземска.
Када су они сишли на Средоземље. Има горе... То је украс. То су нека дугмад са украсима.
И овде имају наруквнице које су биле од... Да.
Наруквнице, ево овако овде.
Видите на овим наруквницама имају животињске главе, форме.
По самој изради видимо да је то једна техника, која је била већ јако еволуирала.
Овде имамо једну посуду, која ипак по својим линијама некако модернистички делује. Иако је стара, рецимо сада неких четири или до пет хиљада година.
И што је најинтересантније имате богињу Сербону.
Богиња Сербона као оличење плодности са српским грбом, крст са четри С.
То су чет'ри млада месеца, који су симболи плодности.
Ово је најстарији кип богиње Сербоне до којег смо до сада дошли.
Он је негде из трећег миленијума пне.
Ова је нађена у данашњој Румунији.
Открили су је руски археолози, и нису знали шта то значи.
Питали су се: Како ово? Шта ово...? Какав је ово знак у то време?
Јер... И наши такође нису знали ништа да кажу.
Јер код нас је владало мишљење да смо ми све своје симболе узели од Византинаца.
Да смо ми неки јадни варвари који немају ништа свога, па смо ишли по туђим бињиштима да нешто покупимо, да би нешто имали.
А уствари ово је трећи миленијум пне.
И где год се појави ова богиња, неизоставно је овај симбол на њој.
Када је цар Константин саградио нову престоницу Римске империје, Константинополис, звани Цариград, на свим капијама, поред капија
ставио је овај знак.
Зашто је Константин ставио тај српски знак, симбол, на капијама његовог града?
Био је и он сам Србин. Био је из Ниша.
И он је хтео тиме, са овим симболом богиње Сербоне, иако је то већ било хришћанско време где су се ти стари симболи потискивали.
Он је хтео ипак да да̑ неки симбол плодности, просперитета.
Јер на целом Западу и данас, иако је хришћанство већ 2000 година млади месец значи такозвани „Croissant fertile” на француском.
То значи овај... тај млади месец симбол плодности.
Идемо даље.
Ево вам богиње Сербоне, као што смо рекли видите свугде на њој... на њеној хаљини крст са чет'ри С. Уствари чет'ри млада месеца.
Ево има и овде.
А овде имате свастику. Имате лава и имате свастику. Свастика је симбол Сунца.
Овај знак представља кретање Сунца на небу. То је соларни знак.
То су Немци узели и окренули на другу страну и направили неки њихов симбол.
Овај... Да би то нешто значило сасвим друго.
А што се тиче лава и ових животиња које видите поред ње.
Она је богиња животињског света, богиња (регулације) лова, заштитница плодности, заштитница обнове, рађања и природе и животиња.
И онда је у тој старој српској дивонији, односно на грчком митологији...
Она је убила бога ловаца Ариона.
Зато што је он инспирисао ловце да убијају животиње, да лове.
Она је та заштитница тих животиња.
И видите ове мале животињице, како оне гледају у њу, као у своју заштитницу,
као у своје божанство.
А лав?
Лав је симбол бога Сербона који је њен паредо.
То је као један брачни пар, Сербон и Сербона.
Симбол Сербона је лав, јер Сербон дави лава у знак победе цивилизације и закона над дивљином. Лав представља животињски свет, он је цар животињског света.
А бог Сербон означава закон, правду, цивилизацију.
И он својим рукама дави тог цара животињског света.
Победа закона над дивљином.
А она као његова пареда има и она често пута лава уза се.
На пример у Фригији она се зове Кева. Кибела, Кева.
Ми кажемо за мајку „кева” и дан данас.
То је велика богиња мајка и њена кола вуку лавови.
Ми ћемо сад видети још и даље.
Ми ћемо се са њом сретати још доста и доста и идемо сад мало даље.
Ево је опет овде, видите.
Овде она држи ова два лавића. И овде такоже држи једнога јелена и једнога лава.
Она увек има ту улогу. Увек има неке животиње поред ње, чија је она заштитница.
На њеној сукњи овде имате крст са она чет'ри слова С.
Али пошто је то мали простор па нису могли да испишу „С”, само су ставили четири тачке. Из практичних разлога.
Овај тип крила Ниједна друга богиња нема ову врсту крила. Ово је њен тип крила.
Зашто су јој тако представили крлила, ја вам не би' могао објаснити.
Али ово су нека крила која држе изнад, која држе... „лебде” у ваздуху.
Која представљају као неку доминацију, као неку сублиминацију. Такав тип крила. Идемо даље.
-[Иван Д. Куљанчић:] Само, ако можете, реците студентима пошто њих интересује ко су Расени, расенска уметност.
[Јован И. Деретић: ]
А Расени... Каже се данас обично Етрурци, то је искривљено име од Рашана.
То је једно српско племе које је насељено у Италији на обали Тиренског мора, које је у време Херодота се још звало „Српско море”, баш по њима.
Они су себе звали Рашанима.
Данас је у науци на Западу преовладао Расени, Расани, Расени, Расни.
Значи, само мало разлика у изговору. Они су дошли са Балкана у Малу Азију, из Мале Азије у Италију.
Врло интересантно да писмо које су они имали док су трајали, док нису били потпуно асимилирани од Римљана.
То је та србица (данашња „ћирилица”), која се налази у Винчи и још на 74 локалитета у Србији, где није било никакве измене ни у једноме слову.
Дословно што је било Расенско, односно Етрурско, то је било овде на овим просторима. И то је било... био велики добитак за нас.
Јер смо врло лакше могли да одредимо тачну вредност свакога слова.
Јер смо знали (бројевну) вредност етрурских слова.
Узгред да вам напоменем да је етрурске натписе први дешифровао Светислав Билбија. Он је живео у Америци и умро је у Америци, објавио је две књиге.
Светислав Билбија је био теолог по по школству.
Живео је у Италији, научио је италијански, знао је латински знао је старогрчки, знао је старословенски, знао је руски знао је енглески.
И био је наоружан као лингвиста.
После објављивања првог тома Историје Срба, који сам ја објавио у Француској 1975 године.
Он је видео књигу, у тој књизи има порекло, објашњено порекло Етрураца.
Он се мени обратио са молбом да му помогнем, он би покушо да дешифрује етрурски.
Ја сам му рек'о: „Свето ја не могу да ти много помогнем.
Јер један пас не може да јури пет зечева.
Немам ни времена ни енергије да се ја тим бавим.
Ја ћу ти лиферовати информације, а ти почни, па што урадиш твоје је.”
Тако је и било.
Ја сам њему излиферовао литературу и нисам баш био убеђен да ће успети.
Не лези враже.
После кратког времена он мене бомбардује копијама како осваја терен, слово по слово реч по реч, текст по текст. Прочита, богами, Свето све.
Кад је он објавио прву књигу... тих својих налаза дешифровања етрурског.
Овде нико није о томе смео ништа да каже.
Једино је „Православље” на пола странице објавило приказ те књиге.
А онда је наша „учена” интелигенција у Београду седећи у кафанама, узму новине, окрену наопако и каже им онај други:
„Шта то радиш?” -„Па читам етрурски”.
Знате, да би се ругали са Библијиним... Билбијиним дешифровањем.
Први који су дали њему подршку били су швајцарски етрусколози, који су у свом научном часопису објавили његове радове и прихватили.
После њих су Италијани, на челу са чувеним професором (Масимом) Палотином.
Када су Италијани рекли: „Да, то је то.”
Није више било приче. Није више имао ко да оспорава.
Али овде наша академија наука и универзитети још увек оспоравају и још увек оспоравају.
То је тако код нас. Ово је грчка азбука.
Редослед је наше старе азбуке.
Не ове данас савремене, ми смо мало изменили редослед слова.
Ово је стари редослед,
ово је бројчана скала.
Оно што је овде врло интересантно јесте да су Грци од нашег слова Ђ — ђ направили дугу ету (Η η ) и од нашег Ж направили тету (Θ ).
Ова два слова су у расенском и у свим нашим старим азбукама Ђ и Ж.
А и ово (Θ ) носи обележје онога старога Ж које је било круг са крстом.
Овде је врло интересантно.
Ово је Ч, број 90.
То је бројна вредност слова Ч код нас у нашој старој србици и у свим азбукама света. Које су пренете.
Ово је Ц . Видите како су га искривили. Оно што је битно, 'ајде да се задржимо на Ч.
Грци у свом језику немају глас Ч, не могу да изговоре.
Немају у својој азбуци слово Ч.
Али га имају у бројевној скали са нашом борјевном вредности.
И ја сам рекао: „Господо Грци, ви кажете да сте примили писменост од некаквих Феничана. Ако ви нисте примили писменост од Срба,
откуд вам српска слова у бројевној скали? Која ви немате у своме језику.”
То је најјачи доказ од кога су примили писменост.
Идемо даље.
Ово је јеврејска.
Јеврејска бројна скала која је иста. Редослед исти.
Код Јевреја... немају Ж у свом језику (вредност 9), па је наше Ж (код њих) Ц .
Немају Ч у свом језику, па је наше Ч, вредност 90, они опет зову Ц.
А и наше Ц, вредност 900, зову поново Ц.
Тако да су добили три Ц у својој бројчаној скали. Па да би правили разлику кажу: прво цаде, средње цаде и крајње цаде.
То вам је то.
Нека ко год хоће изволи и нека побије моје аргументе.
Ово је корпус деликти да су сви примили писменост од нас.
Ову писменост која је прошле године призната као најстарија писменост на свету, на овоме симпозијуму баш овде у Новом Саду.
Захваљујући пре свега америчком доктору Шон Вину (Milton Sean Vin), који је докторирао у Лос Анђелосу на овом староме српском писму.
Идемо даље, има ли још? Ево вам најстарији грчки натпис, табла из Елиса.
(Bronze tablet with an inscription in the Greek dialect of Elis, recording a treaty between the Eleans and the Heraians of Arcadia.)
(A treaty tablet documenting an alliance, of 100 hundred years duration, between Eleans and the Heraians of Arcadia. The original in now in the British Museum.)
(Bronze tablet with an inscription in the Greek dialect of Elis, recording a treaty between the Eleans and the Heraians of Arcadia.)
Ви сте видели винчанско писмо. Ово је тотално винчанско писмо.
Па ако су они у Елису писали овим писмом, од кога су га добили?
Од овога писма су они после направили ону грчку азбуку, прилагодили према своме језику. Али ево је корпус деликти, ово је њихов најстарији запис.
И као што видите на србици (данас тзв. ћирилици).
Је л' има још? Е, сад идемо даље.
[Иван Д. Куљанчић: ] -Деретић 2.
Данас ћемо говорити о једној теми која је врло опширна, али ја ћу то...
Да вас не би много замарао, ја ћу скратити, па ћу ићи само на оне главне моменте.
То је једна огромна прича.
Пре свега морам да вам објасним како сам ја радио и дошао до до материјала, до закључака и до података.
Код нас Срба се нико није бавио Светим Писмом као историјским документом.
А не само код нас Срба, није ни код Слована.
Јес' један стари Србин, био је први пионир који је радио на етнологији, етнографији Старог Завета, а то је Софроније Јероним, у народу познат као Свети Јероним.
Четврти век после Христа. Први библиолог.
После њега било је ту још покушаја неколико јеврејских научника.
Нико од њих није баш далеко отишао.
И нико није отишао даље од Софронија.
Све до XVII века, крајем XVII века, када је један Француз; који је био католички епископ и један сигурно од најученијих људи у Европи тога
времена; почео да ради на томе да објашњава историјску анализу Библије.
Дошао у сукоб са Ватиканом због цензуре и отишао у протестанте.
А после Ватикан стави на индекс његову књигу, забрани његову књигу.
Ја је нисам могао наћи нигде у Европи, него сам је нашао у Америци.
Неко је продао библиотеку свог оца или деде неком богатом американцу.
Он је што је било у тој библиотеци, он је стрпао и однео у тамо и ставио у ту једну библиотеку. И ја случајно у тим колекцијама нађем Бохардуса.
Бохардус је човек који је отишао невероватно далеко у објашњењу Библије као историјског документа и света који је тада постојао.
Захваљујући мом широком знању античких писаца, а имајући и резултате савремене археологије која је много допринела, јер то допуњава једно друго, ја сам могао да одем нека два корака даље од Бохардуса и да потпуно завршим анализу Светог Писма као историјског документа.
Од Бохардуса сам добио огромни материјал, огромна објашњења.
Ја нисам могао да верујем својим очима шта сам читао.
То је толико ерудитивно, то је толико јако, то је толико засновано, научно, продорно. Тај је човек владао... ваљда неких десет језика је знао.
Знао је јеврејски, арапски, грчки, латински.
Био је Француз, знао је наравно и француски.
И после студије његовог дела, које је на латинском језику и ја сам, ето, имао срећу да сам раније учио латински, па сам могао да читам.
Ја сам његово дело завршио... четвртога Маја (хиљаду девесто) деведесет пете године. Када сам заклопио корице...
Била је... Овак'а је књига, овако дугачка, овако широка, па овако дебела.
Када сам заклопио корице, задњу корицу пресавио његовог дела, онда сам се задржао, прекрстио и рекао: „Ја сам победио”.
Нема више снаге НИКО да се супротстави нашим аргументима.
Е, сад, шта је по среди?
По среди је то да је Свето Писмо један врло снажни историјски документ, који људи нису знали да читају, нису знали да разумију.
Оно је писано телеграфски. Иза сваке речи стоји књига.
И тебало је дуго и дуго истраживати. Ја сам утрошио двадесет година, док нисам скупио материјал за књигу „Серби народ и раса — Нова вулгата”.
У Светом Писму се каже да је после потопа од Нојевих синова настало људско друштво. Три сина, Сем, Хам и Јафет.
Препотентни Немци, а и други на Западу у XVIII и XIX веку.
Они су то протумачили: Ха, то су три расе, бела, црна, жута.
И онда је од тога настала нека прича, па је настао израз антисемитизам према потомцима Семитовим, тј. Семовим и тако даље.
Све је то једна обична будалаштина.
Три сина Нојева не означавају (расе или људе)...
(То су) три континента, чиста географија.
Сем је Азија, Хам је Африка и Јафет је Европа.
Распоред потомака и тих од којих су настали народи није по сродности, него по географији.
Ако је један имао један простор у центру Мале Азије около њега сви су његови синови, ти из његовог суседства. Исто тако у Европи.
Када смо открили, пре мене то су открили неки француски научници, да је у питању географија, а не расе, све се променило.
Потпуно други систем. А да је то тако ја ћу вам потврдити једну ствар.
Племе (Хавили) Хавели из Светог Писма налазе се у народу Јефетовом, у народу Семовом и у народу Хамовом.
Срби који су велика већина јафетоваца, налазе се и међу хамовцима и међу семовцима. Е, па не можемо бити три расе. Ако смо већ један народ.
Ја немам ликове богова који су симболисали јафетовце и семовце, али имам за хамовце.
Имам лик бога Хамона, који је био врховно божанство старога Мисира и Африке.
И по богу Хамону су добили име хамовци, о̀нӣ који припадају географски Африци.
Ево га лик бога Хамона.
Он је карактеристичан с тиме што има овновске рогове.
То је његов симбол.
Као ован има овновске рогове.
Видећемо касније кад је Александар Велики дошао да посети храм бога Хамона у оази Сиви.
И кад га је првосвештеник прогласио за сина бога Хамона Александар је после на навцу и на медаљама стављао овновске рогове, као тај симбол.
Оно што је битно јесте да се у том старом времену библијском Македонија данашња назива Гетијом.
Ко су Гети? Гети нису народ, него сталеж, ратнички сталеж.
[Њихови наследници су Козаци.]
На западу је то име прешло у Келти, а на истоку Хети. И Хати.
Па онда има више тих изговора зависно од народа и земаља.
Али зашто је у Библији Македонија Гетија, гетска земља.
Библија је писана почела да се пише тек у седмом веку пне.
А последња редакција негде у четвртом веку, пре Христа.
У то време Александар Велики је изишао из Македоније и освојио тадашњи познати свет.
А то не мора да буде баш тако.
Македонија је била... бар тај простор који се није увек звао Македонија, био је полазиште свих освајачких похода на исток.
Одатле су долазили ратници који су освајали свет.
И зато се идентификује са Гетијом. Данашња Србија је у Библији Јаван, Јованова земља.
Јаван или Јован — изговара се на два начина, је код старих Срба био бог, дана, светлости, Сунца, јаве. Небне јаве.
И пошто је Србија била... данашња Србија, колевка прве старе митологије из које су уствари сва божанства изишла.
Што је овај (Антоније) Шкокљев врло, врло стручно обрадио, (књига) „Богови Олимпа и Србије”. И земља Јаван, то је данашња Србија.
На истоку када су дошли Аријевци у Индију и кад су пролазили преко Блиског истока и средње Азије.
Тамошњи народи су их називали на два начина, Аријевцима, видећемо сад зашто, и Јаванима. Они нису правили разлике између нас и Грка.
Сви који су долазили из Европе су за њих били једно те исто.
И они су и Грке звали Јаванима. И онда су се Грци побунили:
„Нисмо ми Јавани. То су наше комшије.
Ми нисмо Јавани, ми смо Јелини. Ми смо нешто друго.”
Јер није им некако ишло у прилог да их трпају у исту врећу, ону заједничку врећу Јавана.
Народ који се развио на пределу седморечја, Подунавља, Балкана, стигао је и до Италије. На острва. Средоземна острва, Малу Азију.
Наши Хати су о̀нӣ наши Гети, само под именом Хети на истоку стигли до источног дела Мале Азије.
Освојили Хуритско царство са престоницом Хатушом и ту створили заједничку државу са Хуритима.
Има један рељеф (на стени) из Богазкеја (Boğazkale) у Турској, који представља сусрет Срба и Хурита.
Јер они су направили неку заједничку смесу, државу.
Они су држали власт и били су заједно са тим (хуритским) народом.
Обадва народа иду у сусрет један другом, то је једна велика фреска зидна (на стени, са својим боговима и са својим симболима.
Са српске стране имамо двоглавог орла.
То је прва (позната) појава двоглавог орла као српскога симбола.
И имамо бога Сербона.
Бог Сербон... ја ћу вам рећи о њему вечерас нешто много више.
Али сад ћу вам рећи да је у античкој Грчкој у Аркадији једно место носило име Сербон. Што је сигурно био Сербонов храм у томе месту.
Народ који се развио на један виши степен технике и културе.
Ту је писмо, ту је прерада метала, ту је много штошта.
Усавршена земљорадња, морепловство. Тај народ се ширио.
То је потпуно нормално.
Нарочито се ширио захваљујући начину земљорадње.
Срби су открили да кад се шума искрчи и спали, да даје то...
То земљише даје невероватно добре плодове за првих две-три године.
И они су ту земљу обрађивали две-три године, оставе је на по̀лог и иду даље.
Искрче друге шуме и то их је вукло да се шире.
У стара времена било је пуно великих звери и овде у нашој земљи.
Лавова, чак и леопарда. И тигрова. И других великих животиња.
Лов на те животиње био је врло опасан. Јер то су биле опасне животиње.
Један или два човека нису имали никакве шансе.
Зато су се организовали као чете, кад би ишли у лов на те крупне звери.
И... Наоружавали су се како су знали и умели и тако су ловили.
Један од вођа, који се звао... у историји оставио име Нино Белов (старо гр. „Νίνος του Βηλον” = Нино син Белов) је сакупио једну ратничку дружину као да иде у лов на крупну дивљач.
И уместо на крупну дивљач, он је од Ниша кренуо у правцу Мале Азије, заузео, порушио и опљачкао град Троју.
Прохујао као вихор према Хатуши, из Хатуше у Месопотамију, из Месопотамије у Египат, из Египта преко Средњег истока до Индије.
На пролазу кроз та разна племена, нису то биле државе, било је градова, али држава (територијално) није, ти њихови ратници су се придруживали.
Јер они су видели: „Има нека страшна ратничка дружина која осваја, пљачка пали и жари. Идемо и ми с њима.”
А они су их радо узимали.
Јер с једне стране били су им помоћници, а са друге стране иза њих био је мир.
Ако су одвели ратнике, они тамо нису дизали буну.
Тако су одвели у Мисир са горњег Еуфрата Грке и Јевреје.
И једне и друге, [Они су пореклом Хурити.] као помоћнике.
Кад су стигли до Арапа, тадашњи арапски владар не зна му се име, само кажу да је био краљ, цар, шеф неки је био. Направе с њим савез.
И тај Арапин поведе своје Арапе уз Нина Белова у освајање Индије.
И заједно су освајали Индију.
Врати се из Индије и одлучи да направи један велики град, престоницу првог царства.
То је био данашњи Вавилон. Али се (тада) није звао Вавилон. Него Кар-Дуниаш.
(енг. „Karduniash”). Зашто „Кар”?
Уствари „кар” је изговор на Средњем истоку за „вар”.
Српски „вар” значио је у почетку замак бога Вар(д)уне.
То је замак богова на небу који чува Варуна.
То је божији „вар”, где богови живе.
И по том појму остао је појам за тврђаву, за град.
Чак и реке које су значиле тврђаву, и оне су се звале тако као нпр. Вардар, Вар...
Имате доста тога, имате Петроварадин, ево овде испред вас. Петрова тврђава.
Имате Варварин, имате Вари... Карлове Вари, имате Варшаву, имете... колико год 'оћете тих „варова” и градова који то значе.
Па је и по томе реч „варош”, „варошани”. По том појму вар-а.
Нино Белов није имао времена да он гради Вавилон, па је оставио своју жену Семираму да руководи радовима. А он је ишао даље.
Е, сад, шта каже Свето Писмо за Нина Белова (Неброда)?
Свето Писмо каже да је он „џиновски ловац”, који је први био моћан пред господом. Шта то значи „џиновски ловац”?
Па они су као ловачка дружина, тако су били организовани, славили бога лова, Ариона.
А ови странци кад су они видели да они славе неког Ариона, они њих зову Аријевци. Иако се они тако нису звали.
Значи, зато што су као ловци славили бога Ариона Свето писмо каже „џиновски ловац”.
Али који је био први моћан пред господом, јер је он био први који је извршио освајања и створио једну империју.
О Нину Белову имамо доста помена на Блиском истоку у оним месопотамским записима, оним глиненим плочицама на сумерском.
И једна од тих плочица коју је прочитао енглески археолог и оријенталиста Арчибалд Сајс (енг. „Archibald Sayce”).
Један од најчувенијих британских научника деветн'естог века.
Он је прочитао овако: „Ур Нина сар Сербула.” Шта то значи? Па да разјаснимо.
„Ур” је код Срба шеф, господар. Неко ко је изнад.
Мађари нису имали ту реч, па су узели од Срба „ур”, па кажу за господина „ур”.
Ви то знате, имате комшије Мађаре.
Сви наши владари (Немањићи) у средњем веку се зову Урош. Надимак Урош.
То је исто то, исто порекло.
Значи, „господар Нино”, „сар”, они (Сумери) нису ваљда имали „Ц” или су га тако изговарали, цар Срба или Србије, то нисмо сигурни. Али је српско име ту.
Ми из тог записа сумерског, из XIX века пре Христа потиче, имамо назив „ур”, Нино, зна се, то смо већ знали, сви... сви историчари антички су о њему писали.
Имамо назив „цар” и Србе.
То је први писани помен српскога имена у историји до сада нађен.
Тај ур Нина... Његови савременици нису могли да схвате тај његов невероватни успех.
И они су као по оном старом правилу античког времена сваки велики јунак...
То знате и код Хомера из Илијаде и Одисеје. Сваки велики јунак или је син неке богиње или је сам представник неког божанства.
Мора бити нешто више, а не људско да би се оправдало, да би се разјаснило то његово велико постигнуће.
И они су њега назвали богом Баком. Ко је бог Бак? Па, бак је бик, бакоња.
Симбол бога Бака створили су наши земљорадници.
Јер је бик био прва животиња која је била упрегнута у рало, у кола, који је обављао послове. Разумете.
И земљорадници су бика претворили у неки симбол божанства.
Име је Бак, Грци кажу Бахос, а Римљани кажу Бахус, опет Бак.
Грци су дали и своје име Дионизос („Dionysos”, тј. Дионис) што значи: див из Низе.
Е, шта је Низа?
Низа је данас савремени град Ниш, који је био центар Баковског обреда.
И по њему су многи градови (добили име). Свуда где су Аријевци пролазили давали су име Низа.
Имамо доста Низа, иамо и у Арабији, имамо у Индији, имамо у Ирану, имамо...
Први... Прво име града Техерана био је Низа.
Е, сад, Нина Беловог оличавају са симболима бика. Он је бог Бак. Имате овде...
Следеће неке (слике).
Ево га. Ево вам Нина Беловог оличеног као бог Бак у Месопотамији.
Видите га овде са ногама и телом бика крилатог.
Видите му круну владарску, ево овде бакови рогови.
Видите га овде, ово су Бакови рогови, то је симбол да је он бог Бак.
Добро, они су му тамо нацртали такву браду, да ли је била таква или није, није много ни битно.
Али ово је Нино Белов [=Нимрод из Библије], као... представљен као Бак.
Одакле је Нино Белов (старо грч. „Νίνος του Βηλον”)? Шта то значи „Белов”?
Да ли му је Бело био отац или су њега назвали син Белов, син бога Бела?
Јер ми смо имали и бога Бела. Ја мислим да ће пре бити да је у питању бог Бело као његов отац, него обичан човек.
Јар таквој личности давата је увек нека божанска лоза.
Одакле је Нино пореклом?
Док сам ја истраживао у далекој Америци на памет ми није падало да ћу ја кад се вратим у Србију да нађем трагове Нина Беловог.
То су четри хиљаде година, шта ту има да се нађе. Не лези ђаволе.
Узмем ја топографску карту Србије, изнад Сопоћана (манастир) планина се зове Велика и Мала Нинаја.
Шта је то? 'Ајде да ја не претерам, да видимо да ли ту има још нешто.
У Београду на аутобуској станици заустави ме човек и каже мени:
„Ви сте господин Деретић”? -„Јесам.”
„-Можете ви мени објаснити нешто?” -„Шта?”
Каже: „Моје племе се зове Неброд, ја не знам шта то значи. А ја се зовем Чолаковић. Ми смо као Васојевићи, има нас разних презимена, али знамо да смо из племена Неброда.”
„-Одакле си ти пореклом?” Каже: „Из Херцеговине.” Кажем: „Неће бити.”
Па каже: „Моји су дошли из Старога Раса у Херцеговину кад су Турци дошли тамо.”
-„А то је друга прича.”
Па кажем: „Где је било ваше племе?”
Каже: „У Лешку. Ту је било племенско имање и племенска црква. Један део племена је примио Ислам и остали су, и ено их и данас у Новом Пазару.
Има их ваљда једно педесет кућа. А један део племена који није хтео да прими Ислам побегао у источну Херцеговину, и остали хришћани.”
И сад, молим вас лепо.
Племе Неброда, племе Нина Беловог живо међу Србима и дан данас.
И планина где се он ваљда испод ње родио остало име Нинаја.
Па то је невероватно. И сад пазите. „Нино” изгледа нама као име.
Али у та стара времена могао је то бити и чин. Могла је то бити и титула.
Ми немамо довољно података о правом значењу тог имена „Нино”.
У реду, нашли смо да је пореклом из Старог Раса.
Када су Аријевци, ови наши, освојили Месопотамију они су њу назвали Хасдеја.
А ми знамо за неке топониме Хас, па ми мислимо да је то турцизам. Није.
Горњи и Доњи Васојевићи се зову Горњи и Доњи Хас. А Васојевићи су до Нинаје.
Значи да су они по овом свом пределу родноме назвали Месопотамију Хасдеја.
[Право име Халдеје је Хасдеј (EDWARD WELLS: An Historical Geography of the Old and New Testament, J.V. Vincent, Oxford, стр.105).]
Нађосмо и планину и племе и место и топоним и све.
Као да нас је нека невидљива рука водила: „Овде је то.”
Нино Белов (Неброд, старо грч. „Νίνος του Βηλον”) је пошао на поход, према хроници Еузебија Памфила (енг. „Eusebius of Caesarea”),
хришћанског владике из четвртог века, који је био у Палестини и који је користио александријску и вавилонску библиотеку, пошао је на поход негде око 2025 године пре Христа. Вратио се у Србију око 2002.
И када се вратио у Србију довео је слонове из Индије.
То је прва појава слонова у Европи.
И прославио је своју победу, која се звала тријам. [Од те речи је настало „триумф”].
Срби су славили тријам у част Нина Беловог све до хришћанства.
Онда је хришћанска црква забранила као пагански обичај.
Сваке треће године Срби су славили тријам Нина Беловог.
Е, сад.
Вавлион који је тада направљен као велики град...
Мост који је тада направљен на Еуфрату, то је... невероватних димензија (је) био, да су британски археолози који су истраживали постоље
но́га̄ (тј. стубова) тога моста се чудили како су то у то време градили.
Има много мистерија у античком времену, старом времену.
Нико не зна како су пирамиде грађене.
Нико не зна како је Сфинга направљена и тако даље, има тога доста.
Е, сад идемо мало даље са овим илустрацијама.
Ево вам овде... Ово је представа бога Бака. Ово је бог Бак.
Ово су бакиње (енг. „Мaenads”) које играју и певају са својим инструментима.
Јер бог Бак је... Његов кортеж весели са песмом и музиком.
Он је дао позориште, он је дао комедије, елегије.
Све је настало из његовог кортежа. Идемо даље.
Ово је бог Бак, али на леопарду.
(Mosaic from Pella C4th B.C., Pella Archaeological Museum)
Ово је из Македоније античке.
Видите чуда, леопард у Европи, леопард овде на Балкану.
Значи да су у то време постојале ове звери овде на нашим просторима.
Знате. Идемо даље. Ово је кула вавилонска.
(Chaldean temple. The book of Genesis in the light of modern knowledge. 1901. Frontispiece.)
Највероватнија реконструкција која је до сада урађена и прихваћена углавном у светској науци као најсличнија.
Ово је храм бога Бела.
На последњем спрату горе... Ово је била опсерваторија, звездарница, где су били покупљени сви астрономи тог времена и доведени да проучавају небо, звезде и те појаве. Он је ишао по спратовима.
То је та чувена вавилонска кула о којој се много говори и о којој се много прича.
То је урађено у време Нина Беловог.
Идемо даље.
Ово је сад... Идемо на другог војсковођу.
Нино и његова жена Семирама су направили Кар-Дуниаш — Вавилон, као престоницу новог царства које је створено.
Нино је умро, остали су његови потомци. Његов први потомак звао се у историји Саргон. Уствари Царгон, ваљда (значење) „царевић”.
И та династија је владала једно време докле је имала снаге.
То је простор огроман, везе никакве, путеви никакви.
Коњ је био једино средство комуникација.
И та империја огромна у то време није могла да се одржи.
Она се постепено распала. И та династија се угасила.
Остали су само трагови свега тога. Са првим походом Аријеваца стигло је и писмо ово наше одавде са Дунава све до Индије.
Кроз све земље су посијали културу, посијали су и митологију.
Зато имамо идентична божанства и иста имена тих божанстава.
То што је у нашем српском пантеону, то је такође и у Индији, то је и у Ирану, то је и на Блиском истоку.
После њега негде око хиљаду триста тридесете године (пне.) диже се један нови војсковођа, који хоће да обнови подвиг Нина Беловог.
У Светом Писму њега зову Асур. Још да напоменемо.
У рана, стара времена није било презмена у том смислу као што их ми данас имамо.
Него се обично помињала личност, на пример Марко, па по оцу Јанков, па племе, из кога је племена. Као што је Нино Белов Неброд, из племена Неброда.
Е, сад, (Свето Писмо) каже Асур, који долази из исте земље као и Нино, његов предходник. Ко је био тај Асур?
Ми налазимо преко античких писаца да се он звао Сербо Макеридов (лат. „Sardo Maceridis filio”, нем. „Sardo, Maceridis sohne”).
Не знамо његово племе, нису му рекли племе.
Макерид је име оца, а није име племена.
Неки су мислили да то може да буде име племена.
Међутим нема података, нема утемељења, мора да је име оца.
Сербо Макеридов (лат. „Sardo Maceridis filio”) диже организовани поход и 'оће да обнови подвиг свог предходника Нина Беловог.
И обнавља тај подвиг. Кад је дошао до Индије ишао је даље од свог предходника.
Он је сишао низ реку Инд све до Индијског океана.
Цео... Целу (Малу) Азију и Блиски исток је освојио.
И у славу свог великог предходника саградио је навећи град тада на свету, Ниниву, Нинов град, и дао му име свог предходника.
Нинива је у то време била град-монструм, чудо од града.
И ту је направљен један град као светилиште посвећен богу Сербону.
Та империја Серба Макеридовог (лат. „Sardo Maceridis filio”). позната је у историји као Асирија, Асирско царство.
Међутим, ни Грци ни о̀нӣ савременици нису је звали Асирија.
Она се звала Сурбија. Па су Арапи је звали уместо Сурбија, Сурија.
Дан данас Сиријци за своју земљу кажу Сурија. Не кажу Сирија, него Сурија.
То је остатак тога имена.
Сербо Макеридов (лат. „Sardo Maceridis filio”) иде даље од свог предходника.
У време Нина Беловог његов брат је отишао на запад, обишао Средоземно море.
Брат Нина Беловог. Међутим... Звао се Пико.
Ми не знамо куда је све прошао, ни шта је све радио.
Али је његов гроб био на Криту.
И антички писци кажу да је био натпис: „Овде почива Пико кога су звали Бог.” Освајач запада.
Међутим Сербо Макеридов, он концентрише морнарицу и копнене трупе на Криту и креће у освајање западног дела Средоземља.
Прво улази у Мисир и ту поставља једну нову династију.
То је династија Рамзеса. Иде даље око Средоземља, улази у Шпанију, доводи Ибере из Мале Азије са реке Ибра (Ебра).
То је прво жариште, први центар прераде гвожђа.
Око две хиљде година на реци Ибру (Ебру) у Малој Азији прерађивало се гвожђе.
Мисирски фараони траже од хатушких царева у уговорима да им испоручују... гвоздено оружје, говжђе, јер једино су они тада прерађивали.
Ти̑ металци са реке Ибра из Мале Азије су пресељени, један део њих у Шпанију, данашњу Шпанију, која је по њима добила име Иберија.
Зашто у Шпанију? Шпанија је била богата гвозденом рудом на површини, није требало копати у земљу.
Било је јако много гвоздене руде и Сербо Макеридов (лат. „Sardo Maceridis filio”) је довео те искусне металце да раде тамо.
По њима је Шпанија добила име Иберија.
Из Шпаније је прешао у Француску, данашњу, која се у Светом писму и код старих Срба зове Роданија.
У Роданији подиг'о је град Алезију као престоницу тога те земље.
И Алезија се помиње и у време римског освајања Галије.
Прешао је преко Пиринеја, спустио се у Италију, до дна Италије.
Ишао је чак на Сицилију и вратио се и онда у Калабрији распушта војску и распуша морнарицу.
А он са малом пратњом иде дуж Јадрана да се врати у Србију.
Што значи да је тај предео италијанске јадранске обале био насељен српским племенима, јер њему није требала ни пратња, он је ишао код својих.
И тачно је, сва та племена они називају илирским племенима.
Сербо се вратио после тих освајања и наравно није ни он прошао друкчије него његов претходник, и он је постао божанство.
Које божанство? Сербон. Бог Сербон.
Шта је бог Сербон? Бог Сербон је био божанство Гета, гетског реда, ратничког реда.
Сваки сталеж је имао своје божанство. И чак свака професија је имала своје божанство, као данас што ми имамо (крсне) славе. На исти начин.
Сточари су имали Волоса.
Земљорадници Расу, Реасу богињу плодности, мајку земљу.
Зато Римљани кажу кад су се женили и доводили младе у кућу, онда су клицали: „Ubi tu Divus, ego Gaia”.
То је потпуно на српском: „Где си диве, ја сам Гаја”.
Ја сам та која треба да дȃ плодове, која треба да рађа.
А „где си ти диве” — див представља небо који треба да оплоди Гају, да оплоди земљу. Па видите и Римљани су знали српски.
Е, сад, бог Сербон шта он ради? Он као заштитник реда, закона, владара...
Сви су владари добивали од њега тапију да ли ће бити владар или не.
Од тога бога су добивали тапију. И сви су се њему клањали.
Он убија лава. Убија цара животињског света, да би победио закон, ред и цивилизација.
И ево га овде, видите како је представљен, како рукама дави једног огромног лава.
Ово је из античког времена слика.
(Plate with Hercules Wrestling the Nemean Lion, 500-600 A.D. Silver. Cabinet de.Médailes of the Bibliothèque nationale de France, Département des monnaies et antiques, Paris.)
А сада идемо даље, па ћемо га видети даље како он изгледа.
Ево у Месопотамији, у Асирији.
Ево вам Нина Беловог као бик, бог Бак, видите га, са крилима, круна, рогови, све.
Ево Серба Макеридовог (лат. „Sardo Maceridis filio”) како држи лава као неко маче.
Којега је он укротио, укротио је дивљину, закон је укротио дивљину.
И ево оличење неких царева асирских за којих ми не знамо имена, који су проглашени такође неким божанствима. Овај рељеф, ова слика је невероватна.
Што оно кажу: Једна слика говори десет хиљда речи.
Е, и ово је случај са овом сликом овде.
Ево вам новац града Сарда, главног града Мале Азије.
Града који је дао науку целој Европи. И Азији и Европи.
Ево вам бога Сербона. Он има лављу чељуст.
Јер је он убио лава и као трофеј носи на себи лављу чељуст, да се види да је он победник над дивљином.
Сард је био центар, први центар старога света — науке.
Платон је описао онај банкет седам мудраца.
Банкет седам мудраца који је описао Платон је друштво у Сарду, које је тадашњи владар Лидије држао. Сакупљао паметне учене људе из тадашњег света.
И ту се развила прва историја, прва филозофија, прва атомска теорија, прво звездарство. Талес из Милета је био члан тога друштва. И тако даље.
О сардонском друштву мало је ко писао.
Али у античком времену сви су га помињали.
Атомска теорија је настала у граду Сарду. И кад је један (научник) дошао у Атину и изложио пред Грцима ту теорију, ништа га нису разумели.
Нису га разумели зато што је било на српском језику.
Тек је Аристотел превео ту атомску теорију на грчки. Зашто Аристотел?
Па он је рођен у Македонији, он је знао оба језика.
Он је одрастао у Македонији, његов отац био је лекар у Македонији.
У Стагиру је рођен. Тек је он... И дуга, још једна ствар.
Аристотел је први међу Грцима употребио реч „Грци”.
А то је српска реч. Они за себе кажу Јелини.
Кад је преводио атомску теорију, тада је нешто и...
Ваљда се нешто омакло и поменуо Грке.
И онда Римљани су узели тај српски термин и тако даље.
Тих топонима и тих старих имена имате сијасет. Балканско полуострво је Хелм, Хелмско полуострво. Грци кажу „Хемус”. Римаљни „Хумус”.
А Грци имају своју реч за Балкан — „Зигос”.
Али је не употребљавају, употребљавају српску.
Тек у XIX веку у западној Европи Швабе су се овај... умудриле да то назову Балкан.
Јер како... Ако ви употребљавате српску реч, српски топоним у античком времену који употребљавају и Грци и Римљани, како ћете ви казати Србима да нису староседеоци овде?
Па су узели неку... Нису пронашли турску реч, јер Турци су Балкан звали „Еминехдаг”.
Него су узели од некога туркоманског народа из Азије назив за неку планину или тако нешто. Сад није то битно, али је битно да се зна.
Идемо даље. Ово је један свештеник. Свештеник бога Сербона у Асирији.
Па ту (су) крила, па онда неки дарови које носи, неки симболи, шишарика.
Шишарика је имала велику симболику у старој митологији.
Али оно што је битно да је он окружен Сунцем, то је симбол Сунца.
А Сербон је сунчево божанство. Он је представник Сунца.
Идемо даље. Овде имате бога Сунце.
(Helios, the sun god riding his chariot. Relief architrave from the Temple of Athena at Troy, 300-280 BCE. (Altes Museum, Berlin)
Ово је српска верзија бога Сунца са четири коња који вуку његову колесницу.
Знате ли како се зову ти коњи који вуку сунчеву колесницу?
Хорс, хорсови. Чули сте за то?
А знате ли како Енглези називају коња? Хорс (horse).
Баш ништа нису узели од Срба. Хајде идемо даље.
Колико је била велика фама у античком времену о богу Сербону и његовим атрибутима.
Ево вам римског императора Комодијуса који се прерушио у бога Сербона.
Видите га. Сви симболи бога Сербона.
Е, сад. Аријевски походи... То ова два прва.
То је Нинов и Сербов. Зна се тачно време, има доста података.
А велики број информација прикупили смо из похода Александра Великог.
Ми ћемо говорити у једном посебном предавању о Александру и старој Македонији. Јер Александар је кренуо да обнови подвиг својих предходника.
И он је био трећи аријевски поход.
Када је полазио из Пеле сакупио је ратни савети рекао:
„Ја ћу да обновим подвиг Нина Белова”.
И тачно је знао географију куда су пролазили два његова предходника кад су ишли.
Кроз које кланце, кроз које планине, да избегну пустиње тамо у Азији, да избегну мочваре. Тачно је знао куда су ова два прошла и он је туда ишао.
И наилазио на трагове својих предходника.
Аријевци... Рек'о сам вам Срби се нису звали Аријевцима.
Него су их странци звали Аријевцима по богу Ариону.
Као што су их звали и Јаванима, Јованима. Они су се увек звали Срби.
Као што видимо и на оном и на оној табли из Месопотамије из XIX века пре Христа.
Међутим међу Србима је било племена, која су често фигурирала као једна посебна целина.
Међу тим племенима једно од највећих било је племе Меда.
Стара Медија је била од Дунава до Белог Мора (Егејског мора). Цео овај простор.
И то је та римска Мезија, Моедија...
Имали су горњу и доњу Мезију. Мези су са Нином Беловим отишли као племе и населили су се... Нису они сви отишли, него један део тог племена.
И населили су се у данашњем Ирану.
И основали такозвано Медијско царство.
Дарије I и његово време, и Ксеркс код грчких историчара се зову медијским владарима, а не персијским.
Тек пошто се угасила та династија и Киро Велики је дошао (на власт), он је био из племена Персијанаца. И онда је промењено име у Персија.
Док прва империја у Малој Азији која је основана на простору касније Персије била је Медија. И дан данас се тај простор зове Медија.
Врло интересантно да се на томе простору данас у њиховим рестранима, које они сматрају националним ресторанима, конобари су обучени са шајкачом, појасом и опанцима. И гле чуда, откуд шајкача у то време.
Е, па има је чак и на сликама Александра Великог има чак и једна слика Александра Великог са шајкачом. А у једноме месту испод Хималаја, које се зове (Кафиристан).
Једна вртача где никад снег не пада. То је дубоко, сунчано, питомо.
И тај народ који ту живи, они кажу да су они ту остали из војске Александра Великог. И они имају шајкаче. И то је врло интересантно, и они имају те шајкаче.
Добро. Тих симбола имате пуно.
Историја је богата, неисцрпна.
А ја ћу сад да завршим моје излагање и да дам вама реч, да ви нешто кажете.
Хвала вам лепо.
[Иван Д. Куљанчић: ]
Ако ми дозволите да се ја само наставим на професора Деретића, ево на ово последње што је казао.
Мени је јако жао што овде није са нама, имали смо обојица прилику да се упознамо са госпођом Леоном Пухар.
Значи једном нашом женом која четрдесет година већ живи у Индији, која је како би ми погрешно рекли Русинка пореклом.
Иначе, Русини су српско племе од Рутена, које је правилно звати Русињаци.
Она ми је причала о градовима у Индији који носе српска имена, о селима који носе српска имена, планинама и рекама које носе српска имена.
О народу који носи још увек наша имена и презимена.
О именима личним која они дају својој деци, која потичу још из оног времена.
И искрено се надам да ћемо имати прилике да вам то и покажемо.
Шта би још рек'о нешто на ово што је професор Деретић споменуо Иран?
Па многи то поричу и не признају. Међутим има безброј доказа.
Један од доказа са којим сам ја „тукао” неке историчаре иако нисам историчар, на једном састанку, је тврдња професора Шкорића (Драгана).
О̀нӣ који студирају на нашем факултету знају да је то шеф Завода за уљане културе овде у Институту за ратарство.
Професор (Драган) Шкорић је својевремено био у Ирану, везано за соју и мислим уљану репицу.
И каже да је у североисточном Ирану на том подручју кога спомиње професор Деретић, нашао народ који говори нашим језиком.
То јесте неки архаични језик, разумљив, али наш је.
Ко је сад у праву?
Ова званична историографија која каже да ово није истина или...
Ја више верујем професору Шкорићу, он није шарлатан, он је озбиљан човек, максимално.
...професор Деретић у кињгама које (овде) стоје.
Везано за Хомера, ево (питаћемо) професора Деретића да нам нешто објасни везано за Хомера.
Зато што се он повлачи са више имена.
Ја сам због њега јесенас направио пар снимака у музеју у Плевену (у Бугарској) кад сам био на једном симпозијуму.
Док су моји скитали по граду да пазаре нешто, ја сам скитао по музеју.
И успео док један стражар није био присутан да сликам неко посуђе, трачко посуђе и један текст који је био на стаклу исписан.
То је био текст из Илијаде, али тамо је потписан... Омир.
[Јован И. Деретић: ]
Овако... Имена, лична имена, која су до нас дошла преко грчког или неког страног језика никада нису 100% тачна, ни онако како смо их ми изговарали.
Нарочито Грци, они су то прилагођавали духу свога језика.
За Хомера, за његовог учитеља Пронапића (Pronapides), и Тимана, Диодор са Сицилије, грчки историчар, врло ауторитативан, каже да су они писали на језику и писму пелазијском. Што значи медијском.
То је први конкретан историјски податак да Хомеров учитељ није употребљавао грчки језик, па онда ни Хомер.
Мало после тога ја сам дошао до открића да је Илијада и Одисеја преведена на грчки језик у шестом веку (пне.) у време Пизистрата у
Атини, који је — Пизистрат, организовао превод свих тих дела на грчки.
И када су они под руководством некога Ономакрита...
И када су они преводили Музеја, који је такође био један Србин, овај Ономакрит је нешто додавао на свој начин.
Па је Пизистратов син то приметио и протерао га из Атине због тога што је кривотворио.
Тако је остало записано како је Илијада и Одисеја превођена на грчки језик.
Хомер није Хомер, сигурно није. Код нас Срба се често спомиње Омир.
А у последње време моји сарадници и истраживачи мисле да се звао Омир.
И да је то само начин изговора.
Он је кажу неки био Фриги (Phrygians), ако је био Фриги онда је био Србин јер то су наши Бриги (Bryges).
Они су са предела Васојевића.
Међутим, остаје још доста рада да се то све сложи и рашчешља филолошки.
Треба извршити једну филолошку анализу старогрчког језика.
Узгред да вам напоменем да је један Немац, Аустријанац, професор Грацког универзитета, негде у деветн'естом веку вршио неку анализу
старогрчког језика и закључио да у старогрчком језику има 11% србизама.
Ја мислим да ће их бити много више. Јар кад смо ми почели да вршимо анализу санскрита...
А санскрит је реч коју је први пут употребио један Немац по имену Боп (Франц) 1820 године за ведску књижевност и аријевски језик.
Кад смо ми почели да вршимо ту анализу било је скромно мишљење:
Наћи ћемо хиљаду српских речи.
И онда за врло кратко време ми смо се попели на четири хиљаде.
О томе ћемо следећи пут да говоримо.
А ви сад изволите шта има ко да пита. Изволите господине. Добар дан.
[Гледалац: ]
Ја сам Марковић Мирко студент четврте године Пољопривредног факултета и желим да Вам се захвалим што сте дошли и што износите
све ове чињенице. И желио би' да питам једну ствар.
С обзиром на наш географски положај у Европи и свијету, на бројне повољности и погодности, а с обзиром на све чињенице које сте нама
изнели вечерас, зашто наши интелектуалци и бројни историчари негирају све ове податке?
И шта је уствари позадина? Због чега све то не смије да изађе у јавност?
Који је главни проблем тога? Хвала.
[Јован И. Деретић: ]
Главни проблем је Берлински конгрес 1878 године.
Руси су направили глупост у Санстефану.
И хтели да направе велику Бугарску на нашу штету, јер су мислили да ће Бугарска бити руска губернија.
Ови европљани нису били вољни да виде ширење Русије на Балкану.
Сазвали су Берлински конгрес да преправе Санстефански уговор.
И преправили су га у корист Србије, јер су Руси били укључили у Бугарску и оне градове и територије које је српска војска ослободила као њихови савезници.
Али нису то они урадили за наше лепе очи.
На истом том конгресу дат је мандат Аустроугарској да окупира Босну и Херцеговину. А српској делегацији је лепо речено:
„Ми ћемо преправити Санстефански уговор у вашу корист, признаћемо Србију као европску земљу, а ви од сада нема више да гледате преко Дрине ни преко Дунава, то није ваше. Повуците све књиге Милоша Милојевића.
Протерајте Срећковића са Високе школе као професора историје, и не дирајте то, него слушајте шта вам ми кажемо”.
Србија није тада имала много алтернативе да ли да прихвати или не прихвати, морала је да прихвати.
Можда су тадашњи српски интелектуалци мислили да ће то бити једна мера привремена, па ћемо поново стати на своје ноге.
Не.
То су ови са Запада успели да одрже за трајно.
Прво је Стојан Новаковић који је био министар просвете и председник владе прихватио да изврши ту тај диктат Берлина.
И он је први увео у наше школске програме сеобе Словена, 1882 године.
Професора Будимира Срећковића најурио је пре времена у пензију.
А на његово место за професора историје Велике школе поставио свога кума Љубомира Ковачевића, који је по струци био правник, а не историчар.
И наша историографија је отишла наглавачке.
Ту се придружио још један рас-калуђер, који је много волео да иде у Будимпешту и да се забавља са Мађарицама, и у Фрушкој гори присао „критичку историју”.
То је Иларион Руварац. Све што је било српско, све је то морало на неки начин да се облати, окарактерише као примитивно, фантазије, нетачно.
И онда смо ми од једног старог и славног народа постали никоговићи.
Шака варвара која је дошла некад, не зна се кад, не зна се откуд, не зна се где.
Дошла из неких мочвара да уништи римску и јелинску цивилизацију на Балканском полуострву.
Та (интелектуална) струја се ослањала на Запад. Заправо Запад је држао ту струју.
Када је основана прва Српска академија наука њен први председник је био католик Јосиф Панчић.
И још доста њих — католика били су њени председници.
И недавно је био ту и...
Овај предпоследњи, који је иначе језуита (Дејан Медаковић).
Овај... Та... Та уидурма се одржала из више разлога.
Прво, они су добивали привилегије. Сви су позивани на Запад.
Држали су нека предавања која никог нису интересовала, али су за то добивали дебеле хонораре.
И објављивали су њихове радове. И мазили их. И онда дођу тако и причају...
Ја сам био у Француској кад је дошао један наш академик, верујте ми нисам запамтио име, мислим да се звао Радончић, да одржи на Сорбони предавање о сеоби Словена. И ја сам био присутан.
Није знао француски, говорио је преко тумача.
О̀нӣ Французи који су дошли по службеној линији да га слушају, нико га није слушао. Пусти будалу нек' лупета.
А ја кажем једноме Французу покрај мене:
„Господине, зашто ми доводимо из ових комунистичких земаља ове незналице да нам овде причају глупости?”
А он каже:
„Немој тако колега, они раде наш посао.”
„-Хвала Вам лепо, нисам знао.”
Е, то је тако и сад пазите.
Ми имамо... Прва Југославија била је политика незамерања Хрватима и католицима. Друга Југославија, били су католици комунисти на власти.
И нико ништа није смео ни да говори.
Нека неко помене Србе одма кажу:
„Ево га, националиста, шовиниста.” У затвор стигне.
Први који је међу њима почео да доводи у сумњу сво њихово знање и њихове методе био је професор Реља Новаковић који је био тада директор историјског института САНУ.
Он је као савестан научник видео — нема нигде доказа, нигде аргумента.
Нема нигде ништа. На једноме скупу у академији рекао је:
„Драге колеге, имамо ли ми научно утемељење за ово што предајемо?”
Онда су га избацили, направили од њега белу врану.
А онда су послали Удбу у његов стан, која је све преврнула, сваки његов папир бацила на под, да виде какву то он саботажу социјализма припрема.
Јадни Реља није смео више ништа да каже.
Све докле није пукла та спона, и док га ја нисам позвао у Америку да дође да буде промотер моје књиге Западна Србија.
Од тада је Реља скупио мало снаге и почео да пише.
То је било тако.
Данас ми имамо у академији исте оне људе који су ушли под Титом.
Ко је ушао у академију под Титом?
Са природних наука улазили су њима блиски људи, али који су били стручњаци.
На пример, не може ништа да им се приговори.
Јер Павле Савић је био уз Тита, али је био и стручњак за атомску физику.
Са друштвених наука ушли су сви политички комесари.
Ниједан политички комесар није остао да није постао академик.
Е, сад, молим вас лепо, долазим ја са овим с чим долазим.
И сад ја требам са њима да нешто разговарам.
Они, људи, знају нешто о историји радничког покрета, о НОБ-у и то је све.
А ја ћу сад њему да причам о антици. Нема шансе.
Ето зашто је то тако и то стоји још тако.
Јер сад се ми удварамо тој западној Европи, хоћемо да идемо у неку Европу.
И немојте да помињете Србе, ћутите, ћутите. Како они кажу тако ћемо.
То не може (више). То је готово. Ево...
Понављање презентације.
Јован И. Деретић тврди да је слово „ђ” настало од овог пиктограма (сликописа).
И он тврди да овај сликопис претставља ђерам.
Реч (енг.) „shadoof” на српском језику је: ђерам.
Оваква подударност – да назив објекта почиње са словом које је настало од тог објекта, је присутна и код свих осталих слова.
Критски хиероглифи.
Артур Еванс сматра да овај пиктограм (сликопис) представља точак, али, Јован И. Деретић сматра да представља симбол, који се појављује на многим местима:
(Пиктограм точка).
Феничанско & критско линеарно (писмо) | Критски хиероглифи || Тета.
Остали примери:
Антички Бактријски бронзани
печат, око 300-100 година пре нове ере.
Ахил.
Винчански симболи.
Овај симбол веома често представља грб.
Српска реч која почиње на слово „ж“ и која је повезана са симболом и грбом је „жезло“.
„Жезло“ значи „скептар“.
Јован И. Деретић претпоставља да је у древном српском језику реч „жезло“ имала значење „грб“.
Кретски хијероглифи или конвенционализовани пиктограми.
Овај пиктограм (сликопис) представља човека који чучи.
„Човек чучи“.